Dan kada nisam uradila piercing
Jedan utorak,isto je bio prvi april,bas kao danas.U 15h sedela sam u racunarskoj laboratoriji i cekala mojeg mentora da se pojavi.U sali je bila guzva,skoro svi racunari su bili zauzeti,uveliko se radilo.On se pojavio sa jos jednim asistentom,i rekao:"Izvinite sto kasnimo.Imamo malo vremena,jer zurimo na jos par mesta.Da li mozete da maximalno skratite odbranu?"
Naravno da moze...
Moje izlaganje je trajalo neka tri minuta."To bi od prilike bilo to"- rekoh na kraju.
On me je pogledao,klimnuo je glavom,upisao je 10 na moju prijavu i rekao:"Mozete da idete."
Nije bilo publike,niti ispitivanja posle mojeg izlaganja,nije bilo onog cuvenog povlacenja komisije na dva minuta da bi odlucili kojom ce ocenom darivati studenta...
Niko od svih tih uzurbanih ljudi u sali nije znao da se odigrala odbrana diplomskog ispita.
Nisam cula ono cuveno:"Cestitam koleginice..."
Ostala sam uskracena za tresnjicu na shlagu...
Vukla sam noge kroz hodnik i krenula prema izlaznim vratima.Ko je bio u zgradi mojeg fakulteta,zna koliko su hodnici neosvetljeni,i sigurno je doziveo osecaj kada izlazeci iz mraka ga zapljusne iznenada svetlost sunca i ukaze mu se ceo Bulevar kao na dlanu.
Stajala sam na stepenicama i pozvala roditelje.Otac mi se javio,a ja sam samo izgovorila:"Gotovo je..."
Krenule su mi suze.Na fakultetu sam zaplakala tri puta- kada sam polozila Elektroniku I,Elektroniku II i kada sam diplomirala.
Hodala sam niz Bulevar,brisuci suze sa lica pao mi je pogled na studente koji su stojali ispred biblioteke Svetozar Markovic.Uzdahnula sam...Setila sam se mojih redovnih setnji niz Bulevar posle svakog ispita.Taj Bulevar mi je bio mesto spoznaje- obicno bih u glavi premotavala sta sam sve uradila,i sa zgrazavanjem bih svatila da sam opet "nesto zajebala"...Toga dana mi nisu isle brojke kroz glavu.Samo mi se oteo taj jedan uzdah.
Hodala sam dalje i stigla do Pravnog fakulteta.
Hm... piercing,to mi je bilo u glavi.Vec duze vreme sam imala ideju da probusim desnu obrvu malom srebrnom alkicom.Odsetala sam se do jedne radnje u Beogradskoj,da to uradim.Nisu imali tako male alkice- samo neke kich cvetice...Nisam to uradila...
Umesto piercinga,kupila sam sebi sladoled i sela u park iznad Slavije.Automobili su prolazili zurno kruznim tokom,vreva je bila uobicajena,ja sam jela sladoled lagano,i pokusavala da proniknem da li se osecam ikako drugacije.Osecala sam se sasvim obicno,nisam se cak ni radovala...
Piercing obrve nisam uradila.Ta zelja u meni koja je postojala,izgubila se.Sada nemam zelju za tako necim...
Ono osecanje koje sam u sebi tog dana bezuspesno trazila,tiho se usetalo u mene,i postalo jedan od puzzle-a koji cini moje ja.Taj veliki breg je ostao iza mene,i sto je najbolje- privela sam ga kraju,zaokruzila sam ga.
Nedavno sam srela jednog nekadasnjeg kolegu,i iz razgovora sa njim shvatila sam da sam samo ja od tog naseg nekadasnjeg drustva diplomirala.Zajedno smo se mucili,a oni nisu stvari izveli do kraja.Ne gledaju me u oci,vec gledaju u zemlju...
Ja sam svoj puzzle sklopila- vredelo je...
I to je nesto sto cuvam u sebi.I kada me neko pita sta sam po struci- ja samo kazem programer.Ko sam,sta sam,gde sam bila,sta sam radila,koliko meseci i godina sam provela uceci...to se drugih ne tice.Naocare jos uvek ne nosim,glupiram se okolo sa osmehom od uveta do uveta.Znam da jedino ne mogu da obmanem onoga ko ume da se zagleda drugome u oci i razume sta u njima pise...
|