PROZOR NE SMIJE PASTI
Toga sam dana čuo „jezikovu juhu“ od supruge. Počela je nabrajati kako sam neodgovoran, da se kuća raspada, da sve špine (pipe) u kući cure, da veš mašinu „hvata“ svaki dan po kupatilu, da kiper na prozoru ne radi i samo čeka kada će prozor pasti i povrijediti nekoga itd. Stojički sam podnosio sve njene kritike znajući da je u pravu. Bez riječi sam otišao u trgovinu i kupio gumice za špine, pozvao majstora za veš mašinu. Naravno, majstor je toga dana i još nekoliko narednih dana bio jako zaposlen, pa tek kada sam mu obečao dvostruku naknadu, obećao je svratiti da vidi kakav je kvar. Sve kvarove sam riješio osim prozora. Za njega mi treba cijeli dan. Odlučio sam to ostaviti za drugi dan.
Toga dana trudio sam se biti jako fin. Otišao sam u kupovinu u supermarket, obavio kupovinu na tržnicu. Kupio sam i za suprugu buketić cvijeća. Bila je zadovoljna. Ispričao sam joj se što sam ju malo zanemario pravdajući se da puno radim, ali da to nije razlog i da mi je jako žao. Pala je od prve. Naime bio je petak, a petak je bio dan kada sam sa dečkima išao na kuglanje, a nakon toga na kartanje. Znao sam da toga dana moram biti jako fin da supruga ne bi uložila veto na moj večernji izlazak.
Na mom odlasku zamolila me je da ne ostanem kasno, kći ima malu temperaturu. Rekoh joj da ću se pokušati izvući što prije, ali da ima među nama ovih što su kraće od nas u braku pa se zna desiti da ih supruge ne puste van. Šonje, rekoh joj. Njihove žene su za tebe nula, primitivke. Pokušao sam dobiti pokoji bod podilaženjem.
Naravno, veče je počelo po planu, ali nije tako i završilo. Nakon kuglanja i kartanja, pala je i večera. Netko je donio gitaru i harmoniku i tada je dernek počeo. Kada je slavlje i vrijeme brzo prolazi. U jednom momentu netko je rekao da je četiri sata i da je vrijeme da se pođe kući. Na šanku smo popili još po koju putnu. Počelo je svanjivati.
Putem do kuće smišljao sam izgovor za suprugu. Bili smo još mladi bračni par tako da još nisam iskoristio niti pola arsenala svojih dobro razrađenih i uvjerljivih izgovora. Do sada mi je dobro išlo. Nisam još, bar sam tako mislio, uhvačen u laži.
Plašeći se da ne probudim suprugu, odlučio sam privući fotelju do krevetića naše kčeri i tako malo „ubiti oko“. Plan je bio jednostavan, a uvjerljiv.
„Jebem ti prozor“. Probudila me psovka moje supruge. Skočio sam iz fotelje. „ Ovdje smrdi kao u birtiji, pa čovječe ugušit češ se u vlastitom smradu, pogledaj se na što ličiš, pa ti si totalno neodgovoran, fuj, bježi u kupatilo. Obečao si se brzo vratiti, a ti se vračaš pijan kao zadnji klošar. Misliš li ti uopče na obitelj, na svoje dijete“?
Znao sam da moram krenuti u kontraofanzivu. Finta da sam bio kući oko ponoći upalila je već nekoliko puta s obzirom da supruga ide rano na spavanje.
„Ti meni pričaš o odgovornosti, kada sam stigao kući oko ponoći mala je jako plakala pa sam ju presvukao i nahranio, vidio sam da ima malo i temperaturu pa sam zato ostao uz nju spavajući na fotelji. Ti mi pričaš o odgovornosti“. Pucao sam rafalno. Gledala me zbunjeno. Nije rekla niti riječ. Okrenula se i vratila u spavaču sobu. Bio sam ponosan sam na sebe. Ona će mene starog mačka. E neće.
Od propuha kiper na prozoru se otvorio. Postojala je opasnost da se i onaj zadnji nosač slomi i da cijeli prozor padne. Priskočio sam i na vrijeme ga uhvatio. Bio je težak. Tada se na vratima spavaće sobe pojavila supruga s našom kćerkom u naručju.
„ Vidiš, ono dijete koje si ti nočas previjao i nahranio od sinoć je samnom u krevetu, nas dvije smo zajedno spavale cijelu noć“.
Oblio me hladan znoj. Bio sam provaljen. Znao sam, od toga dana ništa više neće biti isto. Ruke su mi se počele tresti.
„ A i da znaš, nije ovo prvi puta da sam te uhvatila u laži“.
Sada mi je bilo muka. Prozor je bio sve teži. Jedino što mi je toga trenutka padalo na pamet je da, PROZOR NE SMIJE PASTI.