DOBAR I LUD, DVA SU BRATA


Bilo je to još jedno nedjeljno prijepodne koje se nije nimalo razlikovalo od svih zimskih prijepodneva. Tu zimu sam, zbog manjka sati u firmi, provodio u „mom gradu“. Naime te sam godine došao iz vojske te sam imao manjak sati. Trebalo je „crnčiti“ dok su drugi kolege hladili jajca i uživali u zimskim delicijama. Nije niti to bilo toliko loše, uživao sam u jelima koje mi je spremao Đani, kotlete na sto načina. Često sam se pitao, zna li taj čovjek išta drugo spremiti osim kotleta. Prag moje tolerancije je vrlo visok ali sam pukao kada mi je donio ručak i objasnio mi je da mi je spremio „Pojarski kotlet“, što bi u prijevodu bilo, „pohana pljeskavica“ bez mirisa i okusa, zapravo okus je bio specifičan, činilo mi se da jedem pohovanu „vileda spužvu“.
Odlučio sam to nedjeljno jutro prođirati se po gradu, možda sretnem nekog „prijatelja“ koji će me pozvati k sebi na nedjeljni ručak. Takvih prijatelja baš i nisam imao, ali onih, koji su gradeći kuće redovito me pozivali na istovar cigle i cementa, ooo, njih sam imao bezbroj. Valjda im je moja tjelesna konstitucija osiguravala brzi istovar tereta. Jednom prilikom nas je Brane, koji je bio šef kuhinje u našem hotelu, zamolio da „dignemo“ jedno „milijun“ cigala na prvi kat njegove kuće u izgradnji. Nas nekoliko mlađih kolega odmah smo prihvatili izazov da to odradimo. Bože moj, Brane je ipak šef kuhinje, a to je garancija dobre klope do kraja ljeta. Toga dana, za večeru smo dobili oskudnu porciju špageta bolonjez, ma nebi mi ni znali da je to bolonjez da nismo pročitali na tabli, što imamo za večeru. Špageta pun tanjur, mesa ni za lijek. Bili smo totalno razočarani, toliko muke i truda za tanjur špageta. Tada sam bio istinski ljut. Odbio sam to večerati i zatražio od dežurnog kuhara razgovor sa šefom kuhinje, Branom. Kada sam upitao Branu zar smo to zaslužili nakon tolikog truda, samo me hladno pogledao.
- „ Dečki naučite se reda, danas su mi tri majstora stajala zbog vas, ako nešto obećate tada to i izvršite. Samnom nema zaje...
- „ O čemu ti pričaš, pa digli smo ti svu ciglu na kuću“.
- „ Ovo je nečuveni bezobrazluk, gubite mi se s očiju bitange jedne i zapamtite loše ćete se hraniti ove sezone“.
E sada smo stvarno bili ljuti, dogovor je pao, ujutro idemo i svu ciglu ćemo vratiti nazad pa neka si ju sam diže.
Već u 7 sati bili smo na okupu, jedan iz grupe ponio je malo „domaće ljute“, bila je u skladu sa našim raspoloženjem. Došavši na gradilište krenuli smo skidati ciglu, nakon pola sata dojurio je neki tip u autu. Uz zavjesu prašine izletio je iz auta sa „pajserom“ u ruci i počeo se derati što mi to radimo, jesmo li normalni. Goran, koji je bio najbliži da dobije pajserom po glavi, rekao mu je da ga to i nije briga, te da skidamo ciglu sa Branine kuće, pošto je ispao peder prema nama. Tip se počeo smijati kao lud. Ništa nam nije bilo jasno, na kraju nam je otkrio istinu.
- „ Dečki pa to je moja kuća, Branetova je ova pored moje“.
Hitno sam potražio onu bocu „ljute domaće“.
- „ Ja sam sinoć, nakon posla, došao sa ekipom da dignemo ciglu na kat. Kada smo vidjeli da je već gore, ništa mi nije bilo jasno, mislio sam da je moja žena našla prijepodne ekipu koja je to na brzinu odradila, ali kada je ekipa već bila tu smazali smo par kila odojka i gajbu piva“.
Tada sam povukao još jedan gutljaj „ljute domaće“.
- „ Ajd molim vas, dignite nazad ove cigle koje ste jutros skinuli, pa tko će ponovo okupiti ekipu“.
Ništa nam i drugo nije preostalo, pomislih, oni odojak, a mi špagete. Jebeš takav život.
Kada smo to završili bacili smo se na dizanje cigle na Branetovu kuću. Ipak je on šef kuhinje, spašavaj živu glavu ili još bolje, spašavaj gladni želudac.
Između nas je pao dogovor, nikome niti riječ o tome.
Poslijepodne kada sam došao na posao jedan od starijih kolega mi se obratio.
- „ Čuj, nešto bih te zamolio, ako imaš sutra vremena da sa ekipom dođete na moje gradilište, da mi dignete cigle na kat, samo, ja bih ti prije pokazao moju kuću, da nebi dizali ponovo na pogrešnu“.
Pogledao sam ga hladno, samo dobna razlika bila je razlog da glasno nisam izgovorio mjesto na koje sam ga stjerao.
Ponovo se pokazalo, DOBAR I LUD, DVA SU BRATA.