Moja kobila Suzy...

Mo-ja ko-bi-la Su-zi... če-sto še-će po pru-zi...
Garant alkoholizirana



Alzo - malo se krajem tjedna spustila temperatura zraka, pa da se ne bi, nedajb(l)ože, smrzli... oma sam ja išla podgrijavati vatru I
A što je bolje za zagrijavanje no stajati kraj štednjaka i okretati palačinke
Aj dobro... možda ne bih ni ja svoj prst u vatru dala da onaj sir u hladnjaku nije počeo prijetiti datumom, napuhavanjem i propadanjem. Mam sam ga išla osunčati čim se prilika ukazala.
Palačinki sam se naokretala pofajn (da ne usfali, nedajb(l)ože... je l') pa mi je nakon zapečenih sa prijeteći sirom ostalo nešto i za Suzanu - Crepes Suzette.
Nu... pretpostavljam da znate barem jednu od dvije najpoznatije verzije o nastajanju ovih palačinki, a ako ne znate onda vas vjerojatno i ne zanima pa vas neću sad s njima ni gnjaviti. A i tako i tako, bila točna ona verzija s Escoffierom ili je, pak, palačinke stvarno izmislio mladi petnaestogodišnji Henri Charpentier, bitno je jedino to da se u oba slučaja spominju izvjesne dame, imena Suzy... Suzette ( a i tak i tak... nismo mi blesavi pa da ne znamo od koga su oni pokrali to zalijevanje sa šerbetom. Svima nam je poznata ondašnja zaluđenost Europe Orijentom. No. :O)

I tko zna, možda se radilo o jednoj Suzy koja je skakutala malo ovamo, malo onamo... a svima govorila da šute i prave se da je ne poznaju :O
Nu, a jeste i vi ikada nekome šušnuli o tome kako vas zna? Recimo, kažete nekome da ćete mu pomoći oko posla u svojoj firmi, al' mu odmah šušnete to o poznavanju...ha?
Ma, nebitno zapravo... vratimo se mi radije našoj gospi Suzette.

Dake, gospa Suzy vam zapravo i nije tak' fina kako bi čovjek na prvu pomislio. Ona vam se jako voli zalijevati alkoholom... i to malo likerom Grand Marnier, malo nekim finim Cognacom.
A može i neki manje fini... vidjet ćete

Grand Marnier Cordon Rouge kreiran je 1880. godine i najprodavaniji je francuski liker. Vjerujem da ste mu barem jednom u životu i sami bili negdje u blizini, ili ste se čak i gledali oči u oči prek' stola, jer teško je ne primijetiti bocu zanimljivog dizajna koji se nije promijenio od nastanka 1880. godine.
Iako se Grand Mariner radi od mješavine najfinijih konjaka, zapravo i nije toliko toliko skup da si ga ne bi mogao priuštiti svatko tko ga poželi... ili mu ga poželi gospa Suzy, pa tako čak ni meni to nije problem, ali ne bih ja bila ja kad (se) ne bih malo i ugnjavila i dala si posla :D
Tako je zabavnije.

Dakle, za fejk Grand Marnier (ne bojte se, nebum vam ja lažnjaka prodavala pod original :P), protiv kojeg ni gospa Suzy nije mala ništa protiv, bilo mi je potrebno nešto Badelovog konjaka pomiješanog u velikoj staklenci s malo šećera, limunove korice i začina, i ponad njega jedna velika naranča obješena o tanku špagicu.
Čvrsto zatvorena staklenka svaki dan se nekoliko puta protrese kako bi se konjak i naranča mogli nakratko sresti i riješiti muka Tantalovih. I onda tako dvanaest dana - malo muka Tantalovih, malo onih po sljubljivanju... sve dok oboje ne kažu da je dosta i priznaju si da su sad k'o jedno.
Doduše, ne zna se je l' on možda kapitulirao i zato što mu ona stalno visi nad glavom, a ona možda zato što... pa, visi o koncu...
K'o Damoklov mač, istina... al' o koncu, jebote.
Kakogod, al' mi smo dobili fini liker... a sve ostalo su njihove brige, ne?








Moram priznati da otkako intenzivnije kuham s alkoholom, sve mi nekako prpošnije, veselije... i sama sam vrckavija no inače, i primijetili ste možda, puna kojekakvih iluzij... ovaj - aluzija. Sve mi nekako k'o kroz ružičaste naočale da gledam. More bit' da su u pravu oni koji svijet gledaju kroz dno čaše, jer da, kažu, tako bolje izgleda.
Bome... mene 'vaku garant ne bi trebalo protresati za sljubljivanje, oma bi' se dala zavesti.