Tataratatatata

- Tata, hajde pojedi ručak. - govorim ja ocu svome jedinome, koji je i ovu, tko zna koju već zimu do sada, odlučio prestati jesti i prestati živjeti...
- Ne mooguu...- viče on - nije mi fino, eto!
:I
- Pa što hoćeš da ti skuham? - pita ga onda kćerka njegova, ustrajna da ga još nekoliko dana održi na životu.
- Ne znam, ne znam, ne znam... - nervozno odgovara kćerkin otac - mog'o bi kuhano, možda!
Od kuhanog kćerkin otac jede jedino: grah, pileći paprikaš i kokošju juhu... pa kćerka ne zna od silnog izbora što bi prije...

Grah sam potrošila prije desetak dana; zapravo, možda ga i ima još ali zaključim da bi mu juha u ovom stanju puno više pomogla pa je odem odmah staviti kuhati, i nakon nekoliko sati kuhanja i paženja da ne bude: prejaka, preslaba, neslana, preslana, sa što manje začina... i svakako sa što manje povrća poslužim vruću i mirisavu juhicu s puno gris noklica, jer se takva može čak i konkretnim obrokom nazvati.
- Hajde, tata, evo juha... pojedi dok je topla... - nagovaram ga nakon što je juha pola sata 'odmarala' na stolu.
- Jest ću, ostavi je tu.
- Pa već sam je ostavila, sad je vrijeme da je pojedeš... ohladit će.
- Neka, mogu ja i hladnu.
:I

Nekoliko sati poslije, juha je još uvijek na stolu, ledena i otužnog izgleda...
- Tata, nisi juhu ni taknuo, zašto?
- Maa pojeest ću jee...
- Pa nećeš, sad više i nije jestiva.
- Ja ne volim valjuške (gris noklice), moji stari su uvijek kuhali juhu s rezancima.
- Pa zadnji put je bila s rezancima, i onda si rekao da ne voliš 'ono dugačko', da su tvoji stari uvijek kuhali valjuške.
- Nije istina, nisam to rekao!

Uzdahnem duboko, povadim meso iz juhe i odnesem ga mačkama.
Mlade mačke su se fino zaokružile i već i same počele birati što im odgovara a što ne.
:I
Ujutro rano stavim kuhati pileći paprikaš, pazeći da ne bude: neslan, preslan, i sa što manje začina... i povrća, naravno.
Do navečer je isti scenarij kao i prethodnog dana... paprikaš nije niti pomirisan, ali je pala primjedba kako tu ima svega i da to i nije paprikaš.
Meso, paprika, sol, papar, krumpir, luk... svinjska mast koju voli... pitam ga što je tu viška, ali dobijem samo nervozno odmahivanje rukom.
Duboko uzdahnem, povadim meso i nahranim mačke.

Trećeg dana okušam ponovno sreću, ali ovaj put s pečenjem - sto sati na laganoj temperaturi, samo posoljeno, jer tata ne voli začine.
- Hajde tata ručati, evo sam ispekla meso.
- Jest ću.
- Samo tako kažeš... hajde odmah, nisi danima ništa jeo!
- Jeeest ćuuu...!!! - zatuli otac moj neuhranjeni, a ja se ponovno pitam ne bih li si trebala malo provjeriti tlak... no smirim se, pa pokušam ponovno.
- Hajde jedi, pa ovo voliš...
- Ma... moji stari nisu tako kuhali, ti ne znaš...
- Aj ne pričaj svašta, pa tebi kuham samo onako kako voliš... meso je uvijek samo posoljeno
- E nije istina! Ti sve radiš k'o s televizije!
:I

Mačke više i ne reagiraju kad ih zovem, a iskreno - malo im je sada i teško kretati se... a jutros rano je pristavljena juha...
S rezancima.