„Mislila sam da nemozes biti gori nego sto jesi, da mi nemozes biti gnusniji nego sto si do sad bio… ali izgleda da moze. I to si bas danas pokazao. Najgore…najgore od svega je sto te ja usprkos svemu tome još uvijek na neki način volim. Ponekad se pitam jesam li ja normalna, ili sam negdje putem izgubila razum.“
Takva njegova radnja nije mogla proći bez komentara. Istina, komentara koji će ostati znani samo meni, ali opet. Neznam odakle mu uopće obraza što je došao sa njom, na „moju“ dobrotovornu priredbu. Pa što ako njena mlađa sestra pleše balet. Nikad do sad nije išao na nikakve priredbe, ni kazališne, a kamoli plesne. Bilo mu je teško otići u kino, a ne na priredbu.
„Šta ću ja tamo. Ne volim gužve i puno ljudi, više volim kad smo sami.“-uvijek ista izlika.
Što je sad bilo drugačije!? Možda je ONA bila drugačija, neznam; nikad neću saznati. I zaista mi je dosta već svega. Znam da sam ga trebala odavno preboljeti, ali ipak, pravu ljubav je teško samo tako pustiti. Mogu ja to sebi u glavi zacrtati, ali srce uvijek govori drugačije. I dok ono ne odluči da zaista prekriži Codya, dotad ću se još ponekad mučiti sa njim i njegovim postupcima. Ako realno sagledam sve, zapravo mi i dobro ide. Čak postoje dani kad ni ne pomislim na njega. I to više njih za redom. I to je napredak.
Mislim da je krajnje vrijeme da ozbiljno razmislim o odlasku kod Rileya u kolovozu. Rekao je da kartu već ima za mene. Prošao je zapravo vrlo jeftino, pa mu nije ni žao ako će je morati baciti. Dovoljno dugo sam se nećkala oko toga, nadajući se da bi ipak mogla otići tamo s osobom sa kojom sam trebala, no njega nije bilo. I to je kraj priče. Nije istina da ja zbog toga nebih mogla otići. Želim upoznati Aimee, i vidjeti Rileyev stan; između ostalog želim vidjeti Pariz. Želim vidjeti u što se to Riley toliko zaljubio, osim u Aimee, da je toliko oduševljen. Gledala sam slike na internetu, i iskreno, impresionirao me samo Eifelov toranj, i Luvre izvana. No u svakom slučaju, nije isto biti i doživjeti i vidjeti samo slikama. Uzela sam telefonsku slušalicu u ruke. Duga zvonjava telefona nekako me obeshrabrila, i već sam željela spustiti slušalicu, kad sam čula da se ipak netko s druge strane javio.
„Halo?“-upitala sam malo glasnije. Sve što sam čula bio je čudan šum, i glasno disanje.
„Halo? Riley!?!!!!“- povikala sam dovoljno glasno da probudim cijelo susjedstvo.
„Lin?“-upitao je nesigurno pospanim glasom. Pogledala sam na sat, bilo je 18:33h. Shit, kod njih je 6 sati naprijed.
„Da, ja sam. Probudila sam te, jelda?“ -upitala sam blagim posramljenim glasom.
„Da, kod nas je ponoć prošla sestrice.“-rekao je nekako razdragano. Nije se ljutio, i znala sam da mu je drago što mi čuje glas, jer je i meni bilo što čujem njegov.
„Samo sam htjela pitati, vrijedi li još ona ponuda da dođem kod tebe, i kako da dođem do karte za avion?“-upitala sam užurbano da ga ne držim dugo budnim, a i da ne probudim Aimee. Pretpostavljam da je kod njega; stalno je bila.
„Naravno da vrijedi, i kartu samo podigneš na aerodromu kad stigneš tamo. Rezervirana ti je za jedan avion prema Parizu između 20. i 21.8. Odaberi dan i avion, i dođi.“-rekao je veselo, sad gotovo budan.
„Hvala braco. „-došlo mi je da zaplačem.
„Uvijek za tebe Lin. A zašto to nije moglo pričekati do ujutro?“-u glasu mu se čula određena doza začuđenosti, pomiješana sa zabrinutošću.
„Neznam, jednostavno nije moglo. Pričat ću ti kad dođem. Hvala još jednom, i laku noć.“-rekla sam kratko, a zatim se nasmiješila.
„Laku noć Lin.“-znala sam da je i on razvukao usne u osmijeh. Nisam ga trebala vidjeti da bih to shvatila. Spustila sam slušalicu i zadovoljno se bacila na krevet.
Idem u Pariz. Pomislila sam u sebi, dok sam nogama mlatarala po praznom prostoru.
„Idem u Pariz!“-ponovila sam naglas i iskočila iz kreveta kao da me netko ubo iglom.
Tek mi je sad ta informacija došla do mozga, isto kao i činjenica da zapravo moram o tome obavijestiti sve u klubu i roditelje, i moram se spremiti za put. A imam samo dva dana za sve to.
Prvo sam odlučila nazvati Jakea, a zatim sve ostalo.
„Halo?!“-začula sam nešto tiši mu glas s druge strane
„Ej, ja sam. Jesi slobodan navečer? Htjela bih ti nešto reći.“-govorila sam uzbuđeno
„Jesam, ali tek iza 9. Idem prošetati sa Penny za kojih petnaestak minuta, pa ću ti se javiti kad je otpratim doma.“-i dalje mu je glas bio nešto tiši
„Ok. Vidimo se onda iza 9. Iako, znaš, i ja bih je voljela upoznati. Željela bih vidjeti koja je to djevojka osvojila srce mog najboljeg prijatelja.“- rekla sam veselo, i refleksno se nasmiješila
„Hoćeš. Uskoro.“-bilo je sve što je rekao a zatim smo oboje poklopili slušalicu.
Sad mi preostaju još roditelji, a zatim James i Kiki. Morala bih i Giadu nazvati. I Allena.
Na samu pomisao na njega kao da mi se tijelo ispunilo toplinom, dok mi je srce dva puta jače udaralo. Nisam si mogla pomoći a da i se to ne desi svaki puta kad se radilo o Allenu. Bilo je nešto u njemu što me privuklo od samog početka. Iako, neznam gdje bih ga smjestila u ovom trenutku u svom ovom neredu u mojoj glavi.