ako si ikad zednio od bezbojnog okusa toka,
ne gutaj ono za cim ne zudis,
pozdravi se odmah sa svemogucnosti kosti.
dovoljno se okrenuti leđima
promatracu "oci u oci"
i namirisat ces prsatu vibru,
koja te parala kad si rastao,
koja, sve bi dao, da te postara ponovo.
setas se iz prolaza u kraj
pa se jedva jednom zapitas,
koliko da drvo pozuti vremenu bi trebalo.
stoj gdje jesi i ne trepci kad se odreze rep,
lakse je tako nositi prespavane drame slamu.

poredak uzaludnih brana nekoliko nije dao
a u zagradu sa nula, sve si ih pomnozio.

ni jednu nije,
i da si bar popeti se, pomislio,
proletio bi godinu sto se doci,
ono sto gledas,
dobio.