Enterijer Stana

U nas je običaj da se svadbeno veselje polako karakteriše kao izraz glorifikacije imućnosti domaćina, nesputane veselosti svih gostiju kao i bezgraničnog uživanja u muzici svih ostalih. A ako već govorimo o svadbama, moramo napomenuti i važnu ulogu muzičara u ceremoniji svadbene proslave kod nas. Naime, u većini zemalja muzika služi kao pozadinska pokretačka energija i samo u pojedinim segmentima proslave bude u prvom planu. Kod nas to nije slučaj. Bez obzira na delikatesne đakonije, lepu dekoraciju i svečanu salu, ako se pevačica ne popne na sto i slomi čašu ili trubači ne okrenu krug i naprave ozbiljan atak na bubne opne prisutnih, veselje ima sve elemente da se okarakteriše kao neuspešno. Ta činjenica i ne čudi ako se zna uloga muzike u životima običnih ljudi kroz istoriju pa do danas. Kako živimo na turbulentnom području koje se očigledno neće smiriti skoro pa nikad, a bolje sutra se ni durbinom ne nadzire, veselja podmazana dobrom muzikom, jelom i pićem su oduvek bila mali beg od realnosti. Stiče se utisak da skoro uopšte nije bitan ni povod ni razlog, svi se veselimo na isti način nesmanjenom žestinom. U zavisnosti od afiniteta samog čoveka, treći komšija ume da bude znatno veseliji na svadbi vaše rođene ćerke samo zato što je „veseljak“. Skoro pa da svaki put prisustvujemo neformalnom nadmetanju pojedinih gostiju u prikazu zavidnih umeća „veseljenja“. To „veseljenje“ nikako ne može da se nazove interesantnom igrom ili dobrim pevačkim umećem, nikako ne znači biti odmeren i naočit, a tek nema veze sa istinskim uživanjem i srećom. Biti dobar „veseljak“ je skoro pa zanat ili veština. I onda se vraćamo na konstataciju od malo pre. Muzičari su najbliži gosti na svakoj svadbi. Njihova uloga ponekad zaseni i same mladence a bože sačuvaj ako je pevačicina toaleta bolji pogodak nego venčanica...! Samo da ne bude krvi.

Svadbarska muzika kroz tradiciju

Etnomuzikološko gledište definiše svadbu kao radostan trenutak stvaranja nove zajednice a ujedno izraz tuge zbog raskida sa dosadašnjom prošlošću. Mladoženjeni se raduju zbog novog člana porodice a mladini tuguju za mezimicom. I tako u krug. Na taj način se tradicionalne pesme i definišu u etno folkloru. Veliki je dijapazon onih pohvalnih i radosnih ali takođe postoje i one čija je tematika tužbalica i oproštajna poruka. Tematika je karakteristična od zaklinjanje na vernost pa do svojevrsne žali za danima mladosti. Stiče se utisak da je bilo bitnije proizvesti emocije gostiju nego veličati budući život mladenaca.
Pokudne pesme
Kroz šaljive komentare o manama i pogreškama ljudi ne predstavljaju obrednu obavezu ali su i te kako prisutne u srpskom folkloru. One čine razdragani deo koji ismeva pojedine učesnike svadbe i predstavljaju karnevalski deo.
Pohvalne pesme
Njima se slavi ljubav, svatovi i sami mladenci. Žanr pohvala ima prenstveno za cilj da dramaturškom funkcijom definiše veselje te je intonativno način pevanja i prilagođen tome.
Tužbalice
Uvek je postojao deo svadbe gde se pored opraštanja mladin rod priseća srećnih vremena i žali za budućim danima razdvojenosti i samoće. Kad kad ove pesme imaju čak i malo pomerenu crtu te se neretko smatraju uzrokom konflikta koji naruši proslavu.

Kako god da je situacija bila nekada, danas je muzička pratnja jedna od najbitnijih elemenata svadbenog veselja. Naš narod uživa u učešću u slavljima, te je to i razlog što se tradicija davanja novca muzici, bez obzira na krizne momente, i dalje održala.