POCEPANI DZEP

- Dobro veče.
- Dobro veče.

- Došao sam da vam ukradem ljubav.
- ...aha...sad shvatam. Šta vas je zadržalo toliko?

- Ima još puno ljubavi koje treba ukrasti. Shvatate, nadam se?
- Da... A shvatate li, da će mi, kad mi ukradete ljubav, ostati samo reči?

- Da, shvatam. Sakupite ih što više i koristite ih pažljivo, pa ćete onda vi moći da obavljate moj posao.
- Hmmm... Hvala na savetu. Doviđenja...

- Doviđenja.

Tako je... keep on smiling! Nisam siguran da baš ima i razloga, ali nema veze...

Sinoć sam uspeo da 'pohvatam' nekoliko stvari, da ih povežem u smislenu celinu... Ortak i ja smo bili na nekom festivalu domaćih DJ-eva na Tašu i super smo se proveli, iako s početka nije izgledalo tako. Prvo su jako smorili sa nekom kao progressive muzikom, ali je kasnije, tek kad smo se malo opustili, sve pošlo na bolje. Ja sam pre te noći spavao samo tri sata tako da sam već imao jako čudan izgled, a kad su nam neke curice rekle da imaju nešto za nas, i kad smo to 'nešto' spušili u nekoj mračnoj rupi (užas, seo sam tad na neku žvaku, to sam video tek ujutru) moj izgled je postao još čudniji... JAAAKOOO ČUDAAAN... Elem, te curice koje su nam pravile društvo su bile jako fine, tako da ćemo se mi još videti sa njima, siguran sam da su one zadovoljne onim što smo mi prikazali sinoć...

Sve je to ok, ali tu postoje dva problema:
1. Devojke su '90. godište, a meni se još ne ide u zatvor...
2. Jeste ova curica kao pravljena za mene, ali mi se tu nešto ne sviđa... Mrzim kad neko ne zna da poveže jednu smislenu prostoproširenu rečenicu...

Kad sam se rano jutros vraćao kući, obuzela me neka tuga... Pojma nemam zašto, bio sam prilično naduvan i obično me takvi tripovi ne hvataju, ali ovog puta je bilo drugačije. Shvatio sam da na ovom svetu sve više i više pobeđuju glupi i dosadni ljudi; ja neću da budem dosadan, priđem curi, kažem šta imam, ako odgovori kako treba, ok, ako ne odgovori, zdravo, videćemo se... idem negde drugo. A šta sam sve video sinoć! Čovek davi, davi, davi, čak mi ta cura kasnije i kaže da je dosadan, a onda ode s njim... Jebi ga, već sam rekao da i pored toga što pokušavam, nikad neću razumeti žene...

A možda sam samo stvarno dobro bio naduvan. I don't know... but I'm smiling!

Izuzimajući prirodnu sklonost ka lepšem polu, dve su strasti kod mene podelile prvo mesto.

1. Kockanje je prva od njih... Bože, pa to nije normalno... Često, u kriznim momentima, vidim sebe na nekoj klinici za odvikavanje, mada za sad, i to moram da naglasim, nekako uspevam da tu svoju strast sputam i držim pod kontrolom, mada ne mogu a da se ne zapitam - šta kad se zver otkine s lanca?

Sećam se ranih devedesetih i prvih poker aparata koji su došli u naš kraj... Sećam se da sam imao deset godina (!!) kad sam prvi put zaseo za poker aparat. Kao klinac sam se još i palio na aparate, tad je to bilo kao hit, ali onda su tu izmučenu starudiju, verovatno nemačke proizvodnje, odneli nekud, tako da je mojim juniorskim kockarskim danima došao kraj...

Ali, ne lezi vraže - u pubertetu (iz kojeg očigledno još nisam izašao) igrao sam sve što se moglo igrati - tablić, remi, ajnc, mau-mau, ma šta daš, ali to je bilo bezazleno i tu se nije gubio novac (ali nije bilo prilike ni da se isti dobije ). Da bih nastavio priču, moram vas upoznati i za drugom svojom strašću koja ponosno deli prvo mesto

2. Sport - e tu su stvari još luđe. Rođen u porodici u kojoj je glava (moj otac) totalno zaluđen za sportom, šta mi je drugo preostalo nego da krenem istim putem. Za Partizan navijam od kad znam za sebe, a o reprezentaciji SFRJ, pa SRJ, pa SCG, pa sad i Srbije nema potrebe ni da pričam (ćale kaže da sam još na EP 89' bio neverovatan - Divac, Divac i slično). Sećam se dobro Saletove trojke u Istanbulu 1992., pa Atine 1995., gde su basketaši bili zlatni, pa onda Saletove druge trojke, one protiv Hrvatske 1997. (neki momci iz Hrvatske koje poznajem su mi rekli da im je to jedna od najtužnijih noći u životu... jebi ga, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, takav je život.), pa onda Indijanapolis 2002. kad smo pobedili Amere, a mi u Mitrovici u 5 ujutru proglasili 'vanredno stanje'... Sećam se Partizana u Ligi Šampiona 2003. - e to je bilo neverovatno, gledati Real u Beogradu i izvući 0:0, pardon, ne izvući, propustiti pobedu nad Realom i dobiti samo 0:0... ehhhh, to su bili dani. Naravno, bilo je tu i razočarenja, pogotovo kod košarkaša (Atina 2004 i najveće Beograd 2005. i to baš na moj rođendan ispadnemo, bruka!)....

Volim sve sportove - najboplje igram fudbal, a i građen sam kao prosečan fudbaler, ali najviše volim da gledam basket, jer je atmosfera nekako najbolja, u hali je uvek najbolji provod...

Tek, dolazimo do onog zbog čega sam i počeo sve ovo da pišem.

Nagradno pitanje za sve - šta dobijamo kad spojimo ove dve stvari?? Odgovor - DOBIJAMO KLADIONICARA!! Ili još bolje DOBIJAMO BUDALU!!!
A evo i zbog čega - nije najgore to što sam celog života u nekim poludugovima, što smutim pa prospem i koristim tehnike Del Boya da bih se nekako izvukao... Sve su to uglavnom i sitne pare, 5-maksimalno 10 evra... Najgore je to što sam sebi uništavam zdravlje! Ostaću i bez vida i bez živaca. A jebeš onda sve. Šta će ti kinta onda?

Tek, videću šta i kako dalje - ovako više ne može... Sinoć sam do rane zore visio na kompu igrajući teksaški poker (doduše to je besplatno, ako izuzmemo internet sate), ali sam spavao samo tri sata i kad sam izašao van morao sam da iskuliram jedno 15 minuta, jer ništa ispred sebe nisam video... Ne želim da jednog dana završim kao oni likovi koji po ceo dan sede u kladži i piju pivo, a klade se na trke pasa...

Vratio sam se u Beograd... Uvek ista scena - teško mi je kad god treba da odem iz nekog grada, a specifično mi je teško da odem iz Mitrovice, pogotovo posle neverovatne količine nerada i vrlo lagodnog života u proteklih mesec dana u mome rodnom gradu. Nije lako otići od kevine kuhinje, od ortaka, od lagodnog života u kome nema učenja, skripti i studentske menze...

U mom rodnom gradu je vrlo teško naći travu, onako za opustiti se, što na prvi pogled deluje jako paradoksalno (na Kosovu da nema droge, no way, mate!), ali je istinito, mada medalja ima i drugu stranu - heroina ima na svakom božjem koraku, klinci se u nedostatku svetle budućnosti razbijaju od jeftinog horsa i propadaju. Jebi ga, tako je kako je, a vidim da nikome i nije u interesu da stvari sredi. Boli njih kita, samo da se oni najedu i napiju, a nadrogirane klince ko jebe. Voleo bih da jednog dana vide svoju decu na belom...

Tek, ima i većih problema... Nikako da nađem lek sindromu "nema muda kad mi se cura baš sviđa". Najavila se da dolazi ravno za pola sata (sad je 23:00)... Voleo bih da mogu da joj kažem sledeće...
"Uđi, lepo izgledaš... Sviđaju mi se tvoje oči, volim ih kad se ljutiš, tad dobiju onu jednu ekstra boru na krajevima, a i usne ti se skupe i budu neverovatno privlačne... Zbog tebe sam otkačio one dve male Novosađanke, zbog tebe se nisam ponovo video sa Novozelanđankom iz diskoteke... Ko pored tvojih očiju da traži druge? Zašto? Sviđaš mi se, budalo mala..."

A umesto toga ja ću nabaciti neki kretenski osmeh na facu i poželeti joj dobro veče, a onda ćemo nastaviti sa prepričavanjem letovanja jedno drugom... Ostaću šaban, zauvek!

I tako... Dok sa net-a skidam AntiVirusGuard Free edition u nameri da makar malo sredim ovaj krš od kompjutera koji imam ovde u Mitrovici i dok Winamp na shufflu upravo pušta... (pauza da vidim pesmu - a da, Rambo Amadeus - Evribadi dens nau ), nešto razmišljam... Pa ja nisam napisao nijedan post u avgustu! A ne može to tako... Evo jednog posta samo radi posta - le postpurpostalizam!!! Ura, živeo novi pravac, živeo ja!!!

Tek, ovih dana se opasno trenira, u zadnje dve godine ne sećam se kada sam 4 dana uzastopno igrao fudbal, što je ovih dana slučaj. Osećam se slomljeno, svaka prokleta koska u telu me boli... Čini mi se da sam povredio desnu bradavicu , žestoko me boli, a niko me nije ugrizao, provereno! (Mada za petak veče nisam 100% siguran, tad je mnogo čudnih stvari bilo) To je provereno najbizarnija sportska povreda koju sam imao (ne računajući divljački nasrtaj jednog ludaka kad sam zamalo ostao bez uva - e tad sam se stvarno usrao, majke mi).

Na kladionici sam za 15 dana izgubio oko 2000 dinara (200 kuna, valjda), i to istih 2000 dinara kojih sam dobio pre 15 dana, tako da sam sad na prokletoj nuli. Imam osećaj da me ta nula prati i da se sve vrti oko nule - hiljade, desetine, milijarde, sve je u tim nulama...

O shit, ovaj komp je prolupao, sad je pustio Black Sabath... Nek ide sve u qrac, Partizan je šampion!