Izuzimajući prirodnu sklonost ka lepšem polu, dve su strasti kod mene podelile prvo mesto.
1. Kockanje je prva od njih... Bože, pa to nije normalno... Često, u kriznim momentima, vidim sebe na nekoj klinici za odvikavanje, mada za sad, i to moram da naglasim, nekako uspevam da tu svoju strast sputam i držim pod kontrolom, mada ne mogu a da se ne zapitam - šta kad se zver otkine s lanca?
Sećam se ranih devedesetih i prvih poker aparata koji su došli u naš kraj... Sećam se da sam imao deset godina (!!) kad sam prvi put zaseo za poker aparat. Kao klinac sam se još i palio na aparate, tad je to bilo kao hit, ali onda su tu izmučenu starudiju, verovatno nemačke proizvodnje, odneli nekud, tako da je mojim juniorskim kockarskim danima došao kraj...
Ali, ne lezi vraže - u pubertetu (iz kojeg očigledno još nisam izašao) igrao sam sve što se moglo igrati - tablić, remi, ajnc, mau-mau, ma šta daš, ali to je bilo bezazleno i tu se nije gubio novac (ali nije bilo prilike ni da se isti dobije ). Da bih nastavio priču, moram vas upoznati i za drugom svojom strašću koja ponosno deli prvo mesto
2. Sport - e tu su stvari još luđe. Rođen u porodici u kojoj je glava (moj otac) totalno zaluđen za sportom, šta mi je drugo preostalo nego da krenem istim putem. Za Partizan navijam od kad znam za sebe, a o reprezentaciji SFRJ, pa SRJ, pa SCG, pa sad i Srbije nema potrebe ni da pričam (ćale kaže da sam još na EP 89' bio neverovatan - Divac, Divac i slično). Sećam se dobro Saletove trojke u Istanbulu 1992., pa Atine 1995., gde su basketaši bili zlatni, pa onda Saletove druge trojke, one protiv Hrvatske 1997. (neki momci iz Hrvatske koje poznajem su mi rekli da im je to jedna od najtužnijih noći u životu... jebi ga, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, takav je život.), pa onda Indijanapolis 2002. kad smo pobedili Amere, a mi u Mitrovici u 5 ujutru proglasili 'vanredno stanje'... Sećam se Partizana u Ligi Šampiona 2003. - e to je bilo neverovatno, gledati Real u Beogradu i izvući 0:0, pardon, ne izvući, propustiti pobedu nad Realom i dobiti samo 0:0... ehhhh, to su bili dani. Naravno, bilo je tu i razočarenja, pogotovo kod košarkaša (Atina 2004 i najveće Beograd 2005. i to baš na moj rođendan ispadnemo, bruka!)....
Volim sve sportove - najboplje igram fudbal, a i građen sam kao prosečan fudbaler, ali najviše volim da gledam basket, jer je atmosfera nekako najbolja, u hali je uvek najbolji provod...
Tek, dolazimo do onog zbog čega sam i počeo sve ovo da pišem.
Nagradno pitanje za sve - šta dobijamo kad spojimo ove dve stvari?? Odgovor - DOBIJAMO KLADIONICARA!! Ili još bolje DOBIJAMO BUDALU!!!
A evo i zbog čega - nije najgore to što sam celog života u nekim poludugovima, što smutim pa prospem i koristim tehnike Del Boya da bih se nekako izvukao... Sve su to uglavnom i sitne pare, 5-maksimalno 10 evra... Najgore je to što sam sebi uništavam zdravlje! Ostaću i bez vida i bez živaca. A jebeš onda sve. Šta će ti kinta onda?
Tek, videću šta i kako dalje - ovako više ne može... Sinoć sam do rane zore visio na kompu igrajući teksaški poker (doduše to je besplatno, ako izuzmemo internet sate), ali sam spavao samo tri sata i kad sam izašao van morao sam da iskuliram jedno 15 minuta, jer ništa ispred sebe nisam video... Ne želim da jednog dana završim kao oni likovi koji po ceo dan sede u kladži i piju pivo, a klade se na trke pasa...
Post je objavljen 19.08.2006. u 21:32 sati.