"Brzi vlak broj 417 za Kutinu, Novsku, Slavonski Brod i Vinkovce stoji na drugom peronu, prvi kolosijek..."
Monoton ženski glas najavljivao je polazak vlaka. Sjedio sam u kolodvorskom restoranu s bratićem, glavnim šefom vagonskog ureda.
- Čuj, hvala za vino i pozdravi starog. Niste trebali...
- Ma daj Edo, sitnica. Nek se nađe, za Božić. A kako je Manda?
- Dobro, puno radi. Nikad nije doma, pa onda moram malo i ja uskočiti. Skuham tu i tamo, malo usisam i tako.
- Da, da, vremena su se promijenila, stari moj. Nije lako.
- Slušaj, daj mi nešto reci, ova ženska koja najavljuje dolazak i odlazak vlakova, koliku ona ima plaću?
Pogledao me začuđeno, s pažnjom i znatiželjom.
- Zašto?
- Pišem nešto o željeznici, pa me zanima, tako, bez veze.
- Aha. Da ti pravo velim, nemam pojma.
Slegne ramenima i srkne gutljaj piva.
- Dobro, otprilike, koliko bi mogla imati? Tri? Tri i pol? Četiri?
- Ne znam, velim ti.
Izbjegavao je odgovor, a ja sam nekako znao da ga zna. Kao da je pogodila o kome pričamo, ženski glas s razglasa monotono se oglasi. "Brzi vlak broj 521 za Karlovac, Gospić, Gračac, Knin, Drniš, Perković i Split kasni u polasku dvadeset minuta..."
- Znaš – reče Ivan primaknuvši mi se bliže. – Da mi nisi bratić... Gledaj, to ti je jedna posebna priča. Mislim, s tom ženskom.
Ogledao se oko sebe nepovjerljivo. Onako krupan i velik, u tamnoplavoj uniformi, bio mi je pomalo i komičan. Nisam jednostavno mogao zamisliti da se on nekoga boji. Ponovno se osvrnuo.
- Vidiš, koliko ja znam, nikada nitko nije vidio tu ženu!
Odmaknuo se, naslonio na stolicu i pogledao me vrlo značajno. Ja sam mislio da se šali, ali on je bio ozbiljan.
- Evo, ja sam ti tu osamnaest godina. Cijelo to vrijeme nikada ti ja tu ženu nisam vidio. Ni-ka-da! I ne samo to. Niko o njoj ne želi uopće razgovarati. U početku, ni ja je nisam primjećivao. Jednom davno, kao mladog pomoćnika šefa stanice, zapalo me je da joj par puta odnesem vozni red i neke obavijesti. Da pročita. Dali su mi kovertu i ja sam je odnio.
- Gdje?
- Gore, u njenu sobu.
- I?
- Ništa. Pokucao sam i gurnuo omot kroz prorez na pultu vrata, onako kao što mi je šef rekao. Pričekao sam malo, ali nitko nije otvarao, nikada se ništa iz tog ureda nije čulo. To me je zainteresiralo i počeo sam se raspitivati. Bilo mi je čudno, razumiješ? Na pitanja nisam dobio nikakav odgovor, jednostavno, svi su odbijali razgovor. Čim bi je spomenuo skretali bi s teme, izbjegavali odgovor ili bi jednostavno odlazili izgovarajući se nekim hitnim poslom.
Zapalio je cigaretu.
- Ma daj! Pa što tu ima tako tajanstveno? Žena ko žena, radi svoj poso.
Navlačio sam ga na priču.
- Nije baš tako. Recimo, od tada jedno me je vrijeme stvarno zanimala. Čak sam nekoliko puta potajno čekao pred uredom da izađe. I nisam je dočekao. Onda sam je pažljivo slušao, mislim ono što govori preko razglasa. I znaš što? Nikad, ali baš nikad nisam čuo da bi pogriješila. Uvijek taj isti monotoni glas, bez pogreške, kao automat. Čudo jedno! A vidiš kakav glas ima. Čak ne možeš pogoditi ni koliko joj je godina.
- Pa dobro, majku mu, mora nekad izaći iz ureda. Kako dobiva plaću i to, pa nije moguće da je stvarno nitko ne poznaje, da je baš nikada nitko nije vidio?
- Gledaj, ja sam onda bio klinac, no prije par godina razgovarao sam s Tolićem, glavnim otpravnikom. Bila je nekakva proslava, Dan željeznice, što ja znam. Uglavnom, malo smo popili i ja sam ga pitao o njoj. Kao, bilo bi lijepo da je i ona s nama, i tako. Sjećam se da mi je rekao da je bila tu i kad je on došao. Tamo negdje, šezdesetih, šezdeset petih. I da je isto tako i on kao mladac, istraživao. I ništa! A on ima preko pedeset. Navodno, priča se da je i njena majka radila tu prije nje, što ja znam. Sve mi je to nekako mutno i tajanstveno, ali s vremenom me prestalo zanimati. Ništa ne pitam i nije me briga, eto.
Dotočio je pivo u čašu i ispio. Zagasio je cigaretu i pozvao konobara.
- Čuj, ako misliš pisati o ovome nemoj ni slučajno mene spominjati, dobro? Ni slučajno! Znaš da sam u sindikatu i ne treba mi da me neko vuče po novinama. Razumiješ?
- Ma ne, bez brige. Nego, je l bi bio problem da odemo malo do njena ureda? Par minuta, samo da vidim.
- Pa nema se tu što vidjeti. Vrata ko vrata, bez veze. Ništa tamo nećeš vidjeti...
Konobar je došao i nakon malo natezanja ipak sam ja platio.
Kroz labirinte hodnika došli smo do malog lobija. Stepenice su vodile na kat. Uokolo, nas razvaljeni ormari pretrpani papirima i prastarim registratorima. Vonjalo je na užeglo ulje i poliš za parkete. Dugačak uzak hodnik slabo osvijetljen prljavom žaruljom, bez prozora. Na kraju hodnika sivo-bijela vrata s mliječnim staklom i prorezom za poštu iznad malenog zatvorenog pulta. Približio sam uho tik do stakla, no ništa nisam čuo. Ivan je stajao sa strane. U to, negdje dolje s perona, začuli smo poznati glas: "Poslovni vlak broj 700 za Karlovac, Generalski Stol, Ogulin, Moravice, Skrad, Delnice Fužine i Rijeku polazi sa drugog perona, drugi kolosijek..."
Zaustavio sam dah. Koliko god da sam se trudio nisam iz sobe čuo ništa, ni šum. Napeto sam osluškivao. I dalje ništa. Pogledao sam Ivana, a on je samo slegnuo ramenima. Još smo nekoliko minuta tako stajali u tišini, a onda se okrenuli i otišli.
|
