Zdenkov kulturni kombi

Hvala bogu na supermarketima

U subotu sam objašnjavao ljudima kako prestajem piti. pogotovo pivu, pogotovo navečer. Jer mi stvara žgaravice, a onda ne mogu spavati. Popio sam pola boce Velebitskog i zaključio da mi ne paše, ostatak večeri miješao Colu i Studenac, te na kraju mrtav trijezan odvezao Svijet u boci i Ribafisha doma. Nije mi se pilo.

Večeras mi se pije. Te sam, jebo žgaravicu, odlučio odvesti se do Konzuma i upiknuti si kakvu finu pivicu. Zeo sam dva Budvara, no pošto nisu hladni, a pilo mi se odmah, za dok čekam sam uzeo i limenku Laško Cluba. Kad sam već bio u Konzumu, odlučio sam nastaviti nedavno započeto istraživanje kupovnih narezanih pršuta, odnosno potragu za nekim koji bi bio uistinu dobar. Uzeo sam dva koja nisam ranije probao, uključujući i K plus pršut. Nekako mi je to nespojivo, jeftina robna marka sa skupom delikatesom... Ali nakon što sam u Metrou vidio slavonski kulen marke Z dežele više me ništa ne može začuditi.

E da, i kupio sam si knjigu. Vidio sam jednog nicka Hornbya kojeg nisam čitao, zaključio da je 65 kuna prihvatljiva cijena i uzeo ga. Književnost iz supermarketa, doslovce. I, baš me briga na posprdnosti naziva, hvala bogu da je tako. Hornby nije neka pretjerana sreća, ali je vrlo solidan pisac (slutim da Platonova ili Viana ipak neću naći u Konzumu) i svaki način da se njegove knjige približe čim većem broju čitatelja dobar je.

Pokupovao sam podosta cda i kazeta po tim supermarketima, uključujući i neke dosta opskurne stvari (tko bi rekao da ću upravo u Ipercoopu pronaći Kathmandu, rijedak i najslabiji - što je postignuće za sebe u žestokoj konkurenciji) album Petera Greena. U Metrou su imali pun stalak blues klasika, koje tada nisam kupio - sada više nema niti jednog. Znači, netko će se možda putem toga nauživati Big Bill broonzya, Leadbellya i J.B. Lenoira. Hvalevrijedno.

Ne razumijem ljude koji kukaju za malim dućanćićima i arogantnim prodavačicama koje su vladale našim svemirima, sadistički, znajući da nitko nije lud da ode u drugu, udaljeniju trgovinu samo zbog osobne antipatije prema njima. Dobro, lažem, naravno da donekle razumijem tu nostalgiju, ali ne treba mi. I bez prodavača u dućanu imam s kime i o čemu razgovarati, a draže mi je kupiti sve na jednom mjestu i najednom nego panično čekati novu pošiljku "evo, baš smo naručili..." Hipermarketi čine moje kupovine konciznijima i bržima, i hvala im na tom oslobađanju vremena koje neumitno moram potrošiti na imbecilnu aktivnost kupovanja. A i katkad uleti i razveseli me kakav Hornby, Montand, Coltrane, Ramonesi, Nazareth...