srijeda, 07.02.2007.

Piknik na zvezdari

Ja imam najluđeg kuma na svetu. Majke mi. Takav čovek se rađa jednom u milenijumu, a možda čak ni tad. Ko, osim mog kuma, ima Juga s lokvom ispred sedišta od suvozača? Niko. Ko, osim mog kuma, viče na tramvaj, uveren da je tramvaj kriv što se skoro s njim sudario? Niko. Tog dana su se moj kum i moj dečko dogovorili da će da naprave roštilj na Zvezdari. Odmah sam znala da je to potencijalna priča i za buduće generacije. Njih dva, „pametna“, su zaključili da ja mogu da pojedem bar 500 grama mesa, a na kraju su kupili kilogram, jer je kum izvalio da se meso smanji kad se peče. Moje rečenice kao: „Ma šta ti je, bre? Ko će to da pojede?“, „Jesi li ti lud?“, „Neću ja preko 250 grama da pojedem SIGURNO!“ nisu upalile. Oni su meni kupili kilo mesa. Zatim su kupili još po kilo za svakog pozvanog, s tim da nisu svi došli. Je li vi imate ikakve predodžbe koliko je tog mesa bilo? Ni ne zamišljajte. I dođosmo mi na Zvezdaru, postavismo to meso na obližnji sto i zalegnusmo na travu. Mom kumu, koji je i prirodni džentlmen, pade na pamet kako ja ne smem da ležim na travi, jer ću da se isprljam, pa „skokne“ do auta i donese... donese... hmm... nešto. Uglavnom, donese nekakvu podlogu, koja me podsetila na tendu od broda, za koju se nije znalo je li s njom čistio Knez Mihajlovu ili je krdo prasaca prešlo preko nje. Ali dobro, bio je to lep čin od njega. Ja sam uhvatila to vršcima prstiju i pronašla deo gde se nazire da je podloga narandžaste, a ne crne ili braon boje, a zatim sela na taj deo. Bilo je vruće da čovek popizdi, znojila sam se ko prase, al' baš me bilo briga, jer sam se savršeno uklapala u atmosferu. U tom momentu sparine i sunca koje udara ravno u oči, moj kum je odlučio da ispeče 5 kilograma mesa. To se peklo ravno sat vremena, s tim da kad je bilo gotovo, kum se vratio s kožom boje Cigana. U to je došao četvrti član tog piknika i požderao svoje kilo, dok sam se ja mučila sa 150 grama. Moj kum je to protumačio sa rečenicom: „Ja sam, dakle, loš domaćin.“ i ponovo moja objašnjenja i analize nisu pomogle. Ostalo nam je dva kilograma mesa. Dva kilograma masne prasetine. Kum je bio na rubu očaja. Ustao se ceo razočaran, polako došao do roštilja, uzeo ugalj i odšetao do kontejnera gde je taj ugalj i bacio i konačno se vratio do stola. Ja sam nakon toga samo čula „VUUUŠŠŠ!“ i ugledala kuma koji trči s „Knjazom Milošem“ prema kontejneru i psuje u svih šesnaest. Da, niko nema kuma kao ja. Moj kum je uspeo da zapali taj požar. Kad je ugasio taj požar, pala mu je na pamet genijalna zamisao: „Zašto ne bi kupili sladoled?“ I ja, pametna, pristanem da odemo da kupimo sladoled. Promakla su mi dva detalja: moj kum vozi Juga s nepokretnim vratima od suvozača i s lokvom unutra. I uđosmo mi u Juga, unutra miriše po benzinu k'o i obično, bilo me strah da pomislim na cigaretu, a kamoli da je zapalim. Dovezli smo se do prve prodavnice na nekoj nizbrdici, kupili sladoled u roku od „keks“ i kum krene da upali motor- ono auto crk'o. Izađe kum napolje, otvori haubu, besno je zatvori (jadan Jugo) i stane da lupa po njoj. I tuče, bije, ispoljava svoje odavno skupljene frustracije, a auto se ne pomera. „Kume, a da se spustimo do tebe, tebi je kuća blizu, a ovo je nizbrdica, pa znaš... ono... Mogli bi, da se ne zajebajemo s autom... Znaš?“ predložim. To je bio prvi put da je moj predlog bio saslušan i prihvaćen. I krenemo nizbrdo, kad u jednom momentu se Jugo misteriozno upali! I sad, normalna osoba bi pazila to auto k'o oči u glavi, ali NE- moj kum zaokrene za 180 stepeni i to na cesti od dve trake i naloži na 80 km/h i vrati nas nazad do piknika. Možete da zamislite moje razočarenje kad sam shvatila da moj predlog nije do kraja ispoštovan i da ću morati da podelim sladoled sa još dva čoveka, a mogla sam da pojedem pola! Eto, to bio bio moj kum- uvaženi član opštine Zvezdara, čovek koji ume da vozi juga iz '85, čovek koji gasi požar „Knjazom Milošem“- legenda. I ume da se šali. :)

- 18:42 - Komentari (11) - Isprintaj - #