Najdraži moji, Afirmath je moja najduža opsesija u životu. Priča tako duboko u meni, prvi zapis u mojoj crnoj knjižici, moj mladenački san.
Vjerujem da sam oduvijek znao da je preambiciozan za mene, nisam imao snage - onaj jedan jedini pokušaj pisanja toga završio je u smeću.
Sad kad znam da je Afirmath sasvim dostupan san, sad nemam vremena. Pisanje u nastavcima jako ne volim, radije sve držim u glavi sve dok ne zaprijeti da će eksplodirati - tada sjednem i napišem sve, taman se vozio na letećem ćilmu - ne mogu si pomoći i voziti ćilm već pišem puklo kud puklo :)
Neću danas pisati Afirmath. Neću ni sutra, ali toliko me već guši da moram napisati nešto kao prolog, nešto što se dešava u moderno vrijeme a za sobom vuče repove od pamtivjeka. Nikad, baš nikad Afirmath u mojoj glavi nije imao prolog - uvijek je bio samo jedna priča. Danas mi se već čini da će kad se jednog dana sve stavi na hrpu Afirmath biti knjiga :)
Jednom davno, moj najbolji prijatelj mi je rekao: Morat ćeš imati ime da objaviš to. Ljudi neće čitati to ako ti ne budu vjerovali!
Otkad sam premoren poslom i otkad ne idem po drugim blogovima čita me tri puta manje ljudi. Vi koji ovo čitate zato ste mi još neusporedivo draži, napokon smo blizu smisla čitave blogerske priče. Ima puno zanimljivih blogova ali ja uglavnom moram puno raditi. Dok radim ne obilazim blogove jer kad počnem ne mogu prestati.
Vjerujem da nitko nema prava tražiti da ga posjetim samo zato što on posjećuje mene. Ovo što pišem pišem radi sebe i radi vas, ne pišem to zato da bih dva sata dnevno bezuvjetno jurio po drugim blogovima - ako sam odmoran i ako imam vremena jurit ću i deset sati jer mi je to gušt, ali sad neću ni deset minuta!
Skoro sam jučer odustao od bloganja, čak sam i pričao sa Okecom o tome sinoć. Ali neću odustati.
Napisat ću Afirmath.
Imam li ime za to? Ozbiljno vas pitam.
A sad adio, idem si promjenit kočione pločice na autu :))))
Ddadd :)
|
