02.07.2004., petak

Moj pogled na sve to

I tak. Još jedan petak. Koji po redu u nizu? Sjedim na jutarnjoj kavici sa ekipom s posla i svi su u mahuni. Kao, kraj tjedna je, umorni su, ko će izdržat još danas cijeli dan? A ja sam vjutro nakon buđenja i tuširanja trznul kavicu i pogledal si Johnny Brava i Dobro jutro Hrvatska. Saznal sam danas o gluposti muških kad su žene u blizini i bolestima krvnih žila i biljnim preparatima koji ih liječe, više nego sam ikada htel znat. I sad budi normalan. Ma zakon, još malo Narodnog radija i "Ja se koooonja bojiiim" (majka je nemilosrdna rano ujutro) i hiperaktivan cijeli dan. I malo me jebe kad vidim sve te ljude, koji shvaćaju posao kao kaznu za cijeli život. Ne zato kaj sam zabrinut za njih, oni su svoj pogled na sve to već davno spustili, nego kaj sam zabrinut za sebe. Da se ne dovedem do one "Kad si u Rimu..." Ma kaj je moguće da u ovom gradu nema dva normalna čovjeka prek tri banke, koji se vesele odlasku na posel, tome kaj buju videli drage ljude, kaj buju se prepucavali s onima manje dragim, svađali s onima koje ne vole? Kaj ih nema koji će na putu do posla pogledat okolo vidjet neko zgodno ljudsko biće i mislit si kak bi ih rado pozvali na kavicu, razmijenili koji mail ili čak završili u krevetu s njima? Pokazat da su živi? Svi samo hodaju spuštenih glava, noseva zabijenih u novine, bojeći se pogledati oko sebe. Jer kaj ako ih neko primjeti, onako nesavršene, okruglih pivskih trbuha, prištavih lica, masnih kosa i najgore - praznih novčanika. To je najveći problem. "Malo zarađujem, teško se živi, zato ću se još i zapustiti, možda neko primjeti kako mi je teško, pa mi kaže kako mu je žao, kako će biti bolje, jer ja u to više ne vjerujem. Treba mi neko ko će mi to reći i ohrabriti me." Drage gospođe i gospodo. Odjebite. Dosta kukanja. Uzmite svoj život u svoje ruke i pokrenite se. Koliko nas ima koji slabo zarađujemo. Ružni smo. Debeli. Pa kaj. Živi smo. Razmišljam si ovak: pusti priče, bajke i ostalo. Ima li života poslije smrti, reinkarnacije i sličnih stvari? Pojma nemam. Ali znam da sam trenutno ovdje, ovakav kakav jesam, pa WTF, ajmo izvuč iz toga najbolje kaj se može. Samo se zapitajte kad ste zadnji put pomogli susjedu farbat stan? Kad ste otišli pozvonit na vrata do vas i posudit šećer ili dva jaja? Kad je neko od vas to napravil? Jel znate kak vam se uopće zovu susjedi i kak izgledaju? Pojma, jel da? Rodbina? Pobjegli smo od njih, idu nam na živce. Posao? Nužno zlo. Mrzim ga iz dna duše al mora se. A kod mene je drugačije. Uživam u svakom danu. I kad sam dobre volje, i kad mi se spava (ko danas), i kad sam bolestan i kad sam lud. Pjevam svako jutro. Kaj mi prvo padne na pamet. Volim se obratiti nepoznatoj u tramvaju, dati joj do znanja da mi je svojom pojavom uljepšala dan. Nek me gleda ko luđaka, ali shvatit će jednom. A i njoj je drago, samo se boji. Volim kupit cvijeće od bake koja šeće po Tkalči i poklonit ga prvoj curi koja naiđe. A ima dana kad bi si pucal u glavu koliko problema imam, a ne znam kaj bi prije rješil. I kad mi je najgore na svijetu sjetim se nečega što sam vidio prije par godina, kad sam još bio jedno od lica zagledanih u zemlju. Na klupici kod HNK sam vidio curu i dečka sa Downovim sindromom, kako se ljube i drže za ruke. I svaki put kad bi se poljubili (onim poljupcem kao kad vas poljubi dvogodišnje dijete koje promaši pa vas, umjesto u obraz, poljubi u nos) počeli bi se zvonko smijati od sreće. To je bio jedan od najljepših prizora što sam ih vidio u životu. I zato kad mi je najteže sjetim se dvoje hendikepiranih mladih ljudi koji su sretni unatoč svemu. Ako oni mogu biti sretni, majku mu, mogu i ja.

- 15:45 - Komentari (7) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.