21.06.2004., ponedjeljak

Čemu naslov, pročitajte

Ja sam tip koji je prošel svašta u životu i moram priznat da mi x puta nije bilo lako. I nije me lako iznenadit, šokirat i bacit u bad. Iako jesam emotivac, nekak pazim di će moje emocije. Kome ću ih poklonit. I nemam pojma zakaj sam sad krenul o tome mislit. Da li vas je nekad nekaj u životu puklo, promijenilo vam gledanje na stvari, opalilo vas u ludaru? Mene je. Pogledal sam prije par dana na račun u banci. Big mistake. Dobra volja je splasnula u sekundi, upeko minus i ne znam kak bum se ščupal. Ma nisam niš drugačiji od hrpe hrvatskih građana. Tak se živi. Jebi ga, bilo bu bolje. Zbrajajući s čim raspolažemo, Ona i ja u subotu krenuli prošetat na Jarun. Jebote koja je to parada. I gledam te ogromne aute, skupe do boli, ekipu koja se prepucava rundama Jeger-Fanti, Sex on the beach-eva i sličnih dozlaboga skupih kerefeka. Znam da sad ispada da sam ljubomoran na lovu i da bi i ja tak. Al nije u tome stvar. Mislim, ljudi imaju pa nek troše, boli me kurac. Ono kaj me u stvari ošoralo je to kaj sam vidil tatu i sina u šetnji. Mali u invalidskim kolicima, oboje obučeni na placu, nemreš fulat. Vidi se da nemaju. Košta kad si bolestan. Košta i previše. A imamo državu u kojoj je zdravstvo u totalnom kurcu. Ak misliš obavit neku bitnu pretragu, čekaj mjesec, dva, šest da bi došel na red. Ili plati par somova kunjerosa i sve buš odradil u danu. Ko te jebe ak si sirotinja. Lijekova nema, aparata nema, medicinske sestre rade za siću. Najgore mi je gledat bolesnu djecu. Zadnji put sam pustil suzu kad sam gledal Lupinove slike one jadne djece osuđene na polagano i bolno umiranje. Ma jel vi to ljudi kužite? A treba im love za lijekove, za aparate, za igračke koje će im uljepšati zadnje tjedne, dane, sate života. Vidil sam onda plakat koji me dugo proganjal. Jel se sjećate? Bil je objavljen broj telefona preko kojeg donirate nešto kuna svakim pozivom. Na slici bolesno dijete kojem viri cijevčica iz nosa. Danima sam na putu do posla prolazil kraj tog plakata. I nikad nisam okrenul broj. Gledal sam u to dijete koje umire. I nisam okrenul broj. Ne znam kaj mi je sad. Ošoralo me ko nikad prije. Kaj je sa djecom iz Nazorove, napuštenom od svojih roditelja, ostavljenom pred pragovima bolnica, ili u kontejnerima, parkovima, smetlištima? Nemam povjerenja u sve te akcije u kojima se prikuplja novac, a da ja ne znam kam ta lova odlazi, ne želim zvati brojeve na kojima 50% cijene poziva ostaje HT-u, a ne mogu samo tako zaboravit te klince i njihove obitelji. A to uvijek napravimo. Jer sve se to dešava negdje daleko od naših očiju i ušiju, pa brijemo da je to, ko rat u Iraku, nekaj kaj na nas nema preveč utjecaja. Zato vas sad pozivam, ako vas ima koji bi mi se pridružili, da napravimo nekaj. Nećemo promijeniti svijet, ali bi mogli promijeniti sebe i pomoći onima kojima to treba. Nemre mi niko reč da mu je puno dat mjesečno 50 ili 100 kuna. Možemo zamolit i ekipu iz Monitora da za ekipu s Bloga otvore neki humanitarni žirac, ili da se jednostavno mi nalazimo i međusobno skupljamo lovu. Nisam baš o sistemu puno razmišljal, znam samo da ne bismo nikome davali lovu u ruke, nego ih pitali kaj im treba, pa im to donijeli. Za početak bih prosil ako vas ima zainteresiranih da mi se sa prijedlozima javite na e-mail daywalker01@net.hr . Hoću ih vidit kak se smiju. p.s. Slika je od Lupina, iz akcije "Moji Anđeli".

- 11:16 - Komentari (5) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.