07.06.2004., ponedjeljak

Daj, Grdi, ne sviraj 15. dio

Izašli smo iz birca nakon pol vure i odlučili se na šetnju. Grad mi je odjednom izgledal nekak lijepo, romantično. Sva ona svjetla i ukrasi su u meni probudili isti onaj osjećaj koji sam imal nakon prvog poljupca. Vraćal sam se s Mirjanom iz kina i poljubili smo se na Cvjetnjaku, nakon što sam joj, ko pravi kavalir, kupil ružu (jedan od boljih savjeta mog oca). Taj osjećaj sam već zaboravil, a poslije sam ljubil ko bedast. Jednostavno je isparilo. Melita me držala ispod ruke i tak smo šetali. Pričali smo cijelim putem i zavirivali u izloge. Kakav dan. Kod bivšeg kina Triglav (sada već i bivša Patria) smo se rastali. Ona je sjela na trajvan do Remize, pa na bus za Jarun, a ja sam odlučil otić do staraca. Dugo smo se grlili i ljubili, dogovorili za cugu sutra popodne, a onda je došel trajvan. Moji roditelji su stari zagrepčanci, puni priča kak je to nekad bilo. Stari je nekad davno konobaril u Ritzu u Petrinjskoj i tak si platil školovanje. Postal je gospon inženjer. Stara je bila iz bogate obitelji. Završila je fakultet i cijeli radni vijek predavala u osnovnjaku. Nisu bili jako sretni kad sam ja odlučil da nebum išel na faks. Kasnije su se pomirili s tim. Kuća je bila u Okićkoj, stara jednokatnica koju su starci kupili kad su odlučili meni ostavit stan na Remizi. Nisam baš često dolazil tamo. Buraz i ja smo se znali tu i tamo zaletit na nedjeljni ručak, al smo se uglavnom izmotavali. Nije da ne volimo svoje starce, samo nismo bili uvijek raspoloženi za savjete našeg oca koje je stalno djelil šakom i kapom, i mamino zanovjetanje da kad bumo se više oženili. Prozor od dnevne sobe je bil u mraku, samo se vidjelo titranje od telke. Kuhinja osvjetljena ko Betlehem. Stara je, od kad je u penziji, užasno puno vremena provodila u kuhinji. Stalno je nekaj čistila i lickala. Štednjak je zgledal ko da je sad došel iz dućana. Nije mi bilo jasno kaj je u toj kuhinji tak zmazano, pa kuha samo za sebe i starog. Pozvonim. Unutra se niš nije čulo. Mir i tišina. Pozvonim još jednom. - Klara, daj otpri ta vrata, kaj ne vidiš da gledam dnevnik. - Kaj uvijek ja moram otvarat vrata? Ko da nemam muško pri hiži. - Daj ne jamraj, ne čujem ovo o brodogradilištu. Stara je došla do vrata i čul sam kak nekaj mrmlja sama sebi. - Ko je? - Ja sam, mama. Daj otpri, smrznul bum se. - Booooris. Ivo, Boris je. - Pa daj ga pusti nutra. Bu se dečec smrznul. I kad bum imal četri banke, stari bu me zval dečec. Meni to nije tak smetalo, al buraz je pizdil. Nakon otključavanja tri brave, što je potrajalo malo, stara je otvorila vrata i odmah me izljubila. Uvijek su joj se pojavile neke suze u očima kad bi došel kod njih, ko da živim u Argentini pa me nije vidjela dvajst let. Nekak se uspijem otrgnut iz zagrljaja, kad se na vratima dnevne sobe pojavi stari. On je uvijek zadržaval onu pravu, mušku facu, ko kad ti dođe vodoinstalater. - No, da si se i ti setil doći kod svojih roditelja. - Daj stari ne pričaj gluposti, pa bil sam prije dva tjedna. - Je da, al ko da nisi ni bil. Došel, popil kavu i zbrisal. Tak se dolazi kod prijatela, onak u prolazu, a ne kod ljudi koji su te odgojili. Nas ko da nema. Pa živiš na Remizi, a ne u Karlovcu. - Evo sad sam došel i nebute me se tak lako riješili. Daj mama skuhaj neku kavicu, imam vam nekaj za reć. - Isuse bože, pa nije valjda da se ženiš? Pa bilo je i vreme, godine idu, imam dva sina, a unuka ne... - Mama, daj se smiri. Ne ženim se. Odi skuhat kavu. Stara je krenula u kuhinju još uvijek pričajući onak ispod glasa. - Nedaj bože da bi se oženil. Ne bi svojoj mami donesel malo radosti.... Stari i ja smo otišli u dnevnu i sjeli u fotelje. Vidil sam mu na faci da mu nije baš drago kaj sam došel u vrijeme dnevnika. Buljil je u telku s izrazom lica koje sam dobro znal još od kad sam bil klinac. "Sad gledam dnevnik, sve kaj me trebaš može pričekat." Već 25 godina moj stari ne postoji između pol osam i osam. Zato sam se fino zavalil u fotelju i zapalil pljugu. Stari je prozboril ne mičući pogled s telke. - Kaj se još nisi ostavil tog dreka? - To me pitaš svaki put kad dođem. Nisam i nebum. - Vidiš kak je Mislav pametan. Samo neki sport. Niš cuganje, niš cigareta. Stari me par put videl pijanog. Zapalil sam pred njim prvi put kad me izživciral s nekim spikama o tome kak moram na faks jer on nebu imal propalitet za sina. Ja sam bil malo pod parom pa sam mu odlučil priuštit hercenšlus i na sve još i zapalit pljugu. Posle te moje intervencije mi više nikad nije spomenul faks, al je zato uporno spominjal kak se trebam ugledat na buraza. Buraz je skužil spiku i nije nikad pred starim zapalil, ni bil pijan, pa se je poštedil razgovora na tu temu. - Kolko put ti moram reč da ja nisam Mislav? Daj me ne pili danas. Baš sam dobre volje. - No da. Kaj ti se dobroga desilo? Vremenska prognoza je završila i ja sam opet imal oca. Stara je ušla u sobu noseći kavu i neke kekse. Bar nebum moral dvaput pričat istu stvar.

- 09:16 - Komentari (5) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.