|
Nije baš sasvim lako,ali moram si priznati da me ne vidiš.
Ne vidiš ti moje nijanse,za tebe sam pomalo robusna i energična.
Sve to tebe pomalo plaši,a ja,uistinu nemam više vremena biti manja,umanjena samo zato da bi nekome odgovarala.
Dajem ti ruku,uhvati je,ili nemoj!
Ali nemoj je uhvatiti jer ti je žao,ili jer misliš da neću moći podnjeti bol.
Podnosila sam mnogo veće gubitke od toga hoće li me ili ne,jedan muškarac prigrliti.
Gledala sam smrtima u oči,njegovala bolesne,brisala krv,iako sam nakon toga povratila i bila sam ustrašena.
Nikad si nisam dopustila suzu,nikad pred ljudima koje sam morala otpratiti,otpremiti,ispratiti tamo negdje,gdje je negdje.
I zato,ne trebam sažaljenje,obzir,nadu,ne trebam ništa.
Ništa.
Jer imam u sebi sve,uistinu imam,iako bi se rado sklupčala u nečije krilo i samo spavala,spavala,spavala danima,da odmorim od svih strahova,tuga i moranja.
Samo bi spavala,kao nedonošće u zagrljaju koji je čist,topao i barem na trenutak moj...barem na trenutak...i da bez osude poljubi moje zapešće,da znam da nisam sama,sama u ovom vrtlogu ludila koje me obuzima,koje me obuzelo,još dok sam bila dite...malena šašavica i slatkica,ona koja je znala reći ne.
|