|
Nakon noćne more, nakon noći u kojoj nema pravog sna, probudiš se,
skineš sa sebe jedan sloj, kao da si luk, kao da se ljuštiš, pa se pogledaš u ogledalo i shvatiš,
sve sam to ja prizvao.
Na satu je tek osam, a na prozoru oblačan dan, i jesen.
I ispada sve pomalo nemoguće i nedodirljivo, a onda, onda skupim hrabrost,
oblačim kupaći kostim i k moru ću iako je more još hladno i iako je jutro tek sjelo na štednjak.
Još nije ni mlačno, ali nema veze...
Ni sama nisam mnogo toplija, tek sam od sna odvojena i idem, hrlim mu!
Jutro je...
|