|
Koje mučenje, danas je bilo živo mučenje. Sjedim s ljudima i promatram ih, nitko, baš nitko ne vidi da mi nije dobro.
Nitko me ne pita ništa. Svi misle da sam sasvim ok.
Nije da sam objesio facu, ali ne dajem sve od sebe, jer to je nemoguće.
Sve o čemu mislim, o čemu mogu misliti je, oh, da, o njoj!
Mislim i maštam o trenutku kad će zakoračiti u moje područje, u moje ja.
Taj će trenutak biti čisti blagoslov.
Uopće ne mislim o ničem drugom, sve ostalo je samo ostalo.
Sve se obavlja, razdvaja, čini i tako to.
A iznad toga svega, Ona!
Možda, vjerojatno pretjerujem, ali toliko dugo mi je trebalo da prihvatim, shvatim da je to sve što
moje biće želi utisnuti u sebe!
|