Danielaland : Svevremenski let

Tisuæu sam puta danas lagano zaklopila oèi, možda je to bilo i nekoliko puta više, iskreno, nisam brojala, samo sam se prepustila.
Znam, ne možeš ti to baš najbolje razumjeti, ti veæ odavno pripadaš meni, ti si moj, s nijednim tijelom ne možeš pronaæi taj sklad,
jer ja sam tvoja rukavica, stoga te tvoje èežnje i tvoji nagli odlasci, polasci, meni je sve to jasno.
Da se razumijemo, nikada ti još nisi otišao od mene, ali nisi ni stigao, tako da svi ti tvoji porazi, postaju zapravo i moji.
Ja te samo promatram, znaš, to ti je kao kad Matovilka promatra princa koji se vrpolji u podnožju, ona snažna, ali opet nježna,
baca svoje duge kose, da bi taj princ pronašao pravi put do nje, no u mom sluèaju, odrezala sam kosu, sada mi je samo do ramena.
Odluèila sam ti postaviti mnogo barikada i prepreka, za pravu se ljubav muškarac mora boriti.
Ne èekam ja ništa, èak i kad se èini da èekam, èekaju oni koji dopuštaju da im život klizi niz prste.
Gradim svoje dane marljivo kao što mravi grade mravinjak, i veselim se kao što se prvašiæ prvi put obraduje petici u školi.
Snažna sam ja žena, ne molim i ne tražim ljubav, ali ni ne pristajem na ništa manje od nje.
Tu je razlika, dajem samo ono što želim primiti.
I u toj tvojoj želji koja se krije na vrhu tvoje crne trepavice, plamtim kao najsnažniji žar.
Možeš se sakriti od sebe, ali ne i od mene.
Jednom si mi šapnuo, ponekad mi se èini da me poznaješ bolje i od mene samoga.
Ne poznajem ja bolje tebe, veæ poznajem sebe u tebi, stoga ti se mogu privuæi poput zmije oko tvoga vrata,
ti æeš mi dopustiti sve, jer sam tvoja neukrotiva strast.