Danielaland : Svevremenski let

Danas sam morao iæi na jedan poslovni ruèak, zapravo samo sam morao svratiti.
Znao sam da æe atmosfera biti ok, sasvim ugodna, jer svi se pokušavaju svidjeti jedni drugima,
na takvim se okupljanjima obièno sklapaju poslovi, stoga nema nekih tenzija, ali su i predvidivi i dosadnjikavi,
no uvijek dajem šansu ljudima, da ih upoznam, njihovu poslovnu strast, to jednostavno tako ide.
No danas, jednostavno nisam bio od volje, onda mi je pala na um zbilja šašva ideja : što ako te tamo sretnem?!
Što ako se tamo teleportiraš, znaš ono: ravno iz mojih misli u stvarnost, znaš ono : doðeš, tražiš me, a mene nema?!
Odmah sam pohitao odjenuti košulju, hlaèe, uskladio sam i okvire naoèala s bojom sakoa.
Tek onako, da me lakše prepoznaš, ah !
Ljudi su ponekad poput puzavaca, uspinju se uz tebe, ne znaju stati.
Tako sam se nekako osjeæao, kao da sam stara vila oko koje se penje bršljan, i to traje i traje,
pomalo me guši, nikad kraja površnim razgovorima.
Tražio sam te uokolo i nisam te vidio, ne, ne onako kako sam se nadao, ali ta nada mora postojati,
jer inaèe jedino što bi mogao, bi bilo diæi ruke od svega ovoga, od našega.
Zato sam te pronalazio svuda, osjeæao dodir tvoje naslonjene glave na mome ramenu,
zamišljao sam da je sunèeva zraka na mom obrazu tvoj obraz, osjetio sam tvoju ruku u svojoj i držao je tako ispod stola.
Svidjela mi se ta ideja da si tu, a da to nitko drugi ne zna, kao da se igramo skrivaèa.
Zamišljao sam kako me u par navrata sramežljivo ljubiš u kutak usana, jedno od tvojih najdražih mjestašca.
Osjeæao sam se slobodnijim no ikad, slobodnijim jer sam u toj žabokreèini, pronašao tebe,
od tada je sve krenulo brže, konkretnije, kao da je èep koji je èvrsto èuvao sadržaj boce, izletio naglo, kao kad
otvaraš šampanjac, i samo je sve postalo zlatna prašina, prašina naèinjena od tvoje ljubavi za mene...