Danielaland : Svevremenski let

Usred noæne zavjese, naglo sam se trgnula iz sna.
Morala sam duboko udahnuti par puta, vidjela sam te...sad znam kako izgledaš, a opet nemam pojma.
U mom snu, stajala sam pored mora, promatrala plavetnilo i barke, spremala se nevera,
malo sam bila nervozna, uvijek sam nervozna kad vidim ljude na moru usrid tame, usrid munja, usrid divljanja vitra.
Zapravo, ovo æe zvuèati pretenciozno, ali zavidim im, na neki naèin.
Mene povede potriba, kad je nevera vanka, da se zalipim za onaj moj crveni svjetionik i promatram;
kiša šiba, baš se pridaš, ka èa se hrana pridaje na pladnju.
Opušten si, sve æe se odviti kako se mora odviti, i tu nema nièega, baš nièega strašnog.
Da, valjda sam trebala biti moreplovac, nisu za mene ova kopna, ove stabilnosti, meni treba divlje, uzdignuto more.
Meni trebaju ta luda iznenaðenja, nepredvidivosti.
Meni triba èovik ki æe uvik znati reæi : plovi, idi, živi, pridaj se, ne samo svemu, veæ i meni.
I tako sam sam se noæas pridala u tom snu, priša si mi, zagrlio me s leða, obujmio me rukama ispod grudi.
Obgrlio si me i promatrali smo more, moje su ruke obgrlile tvoje, i sada znam, baš sada, kakve su tvoje ruke,
kakvo je toèno tvoje naruèje, kakva je tvoja toplina, kakav je tvoj dah na mom uhu...
Ne, nisam ti vidila lice, ali sam ositila tvoje tilo, tako stisnuto uz moje, tako sjedinjeno, to je bilo voðenje ljubavi,
bez da smo smakli odjeæu, mi smo vodili ljubav svojim dušama.
Stoga jasno mi je, što sam danas blistala, ne sebi, veæ drugima, ali te moje modre oèi, uistinu su bile poput plavog dijamanta,
kad sam se pogledala u ogledalo, pomislila sam : danas, danas si lijepa...
Lijepa, obojana njegovim zagrljajem, samo njegovim...
Grmljavina!