Danielaland : Svevremenski let

Upravo sam svukla dnevnu odjeæu, obukla sam svoju najdražu pidžamu i spremam se snovima.
U krevetu imam dva jastuka, jedan je moj i samo moj, malo tvrði, a drugi je tvoj.
Ponekad kad mi nedostaješ kao što suhoj zemlji nedostaje kiša, zagrlim taj jastuk, pa zamislim da si to ti.
Samo zagrlim i prepustim se.
Nema u mojoj glavici-ludici nikakvih drugih misli.
Znam da misle da sam pomalo šašava, ali vidiš divnooki moj, ali vidiš toplodušni moj, da me to samo dobro
nasmije.
Poželim i njima da budu malo više šašavi, jer tada je život šareniji.
Ne bih te željela preplašiti, znam da si negdje u svom krevetu, surfaš na lapu, mobu ili gledaš neku seriju na tv-u.
U svojim si navikama i životnim ciklusima, ali ipak pomislim, ne bi li nam bilo ljepše da smo jedno kraj drugoga?
Znam da te moje prisustvo ne bi smetalo, stoga što ti se samo malo prilijepim uz tijelo, kao da sam pijavica ili priljepak.
I pustim te, pustim, dok žmirim i sanjam, pa ti poljubim sedam centimetara ispod srca, tek toliko, jer volim sedmicu.
Kao što volim èitavog tebe.