Danielaland : Svevremenski let

Zaburilo je, priša san moru, podiga ovratnik kaputa, ledeno je, od kud ovakvo vrime?!
Noæas san ispod jastuka opipa tvoj dlan, drža san ga èvrsto, ka da san ovaj mali èamac ki se drži za vežu, da ga ne odnese
tamo di ga niko više vidit neæe...

Eh, Paleto moja, ne znan nikog sen tebe ki bi uživa u ovom vrimenu, veæ te vidin...ti se smijuljiš, pružaš dlanove i lice ka nebu,
govoriš nešto ka : ''fala lipo, natopi nas kišo, osuši nas buro, zabavi nas lito!''

To je neka tvoja mala, interna zafrkancija od koje se topin ka ono malo èokoladnog sladoleda, na dnu posudice, izvaðenog iz ledenice.

Zašto se uz tebe osjeæam tako dobro?
Zašto se uz tebe osjeæam ka da ništa drugo ni uistinu bitno?
Zašto se uz tebe osjeæam ka da smo samo SADA?

Bura ni lipa, ka èovik ki je ovdi rojen, jako dobro to znan, sve njene prednosti i mane,
sve njene nanose, sve boli, sve duge dane spletene i razasute u nièemu.
Nekad je tu mnogo skrivanja i samo nužnosti odvijanja van doma.
Ali ti ludo jedna, ti purgerico, ne znan od kud ti toliko voje, toliko ludosti i hrabrosti, ti mi nikada ne dopuštaš da
samo tako prespavam buran dan.
Povlaèiš me za ruku, preko glave mi navuèeš toplu veštu , hihoæeš se i izazivaš nas svo troje...
Nekad pomislim da uistinu nemaš straha.
I divim ti se, znaš li da ti se uistinu divim ?!
Mislim da si stvorena za duge plovidbe, ali ni u ludilu ti to jednom neæu reæi, jer
toliko sam te dugo èekao, pa da te otpravim, uputim na prekooceanski brod?!
Ni lud, osakaæen, slijep, ubog, neæu, jer živim za onaj trenutak, za onu milost koju æe mi pružiti
tvoja glatka koža, pružajuæi mi dlan...
Samo tvoj dlan...