Danielaland : Svevremenski let

Od kad si moja, nemam volje leæi u postelju, kad uðem u nju, hladno je,
kad se veæ pokrijem, onda je lakše, kao nekom magijom stigneš.
Postaneš moje utoèište, i ne želim se više buditi, jer kad stigne zora, kad otvorim svoje fizièke oèi,
shvatim da još nisi potpuno ovdje.
Ipak bih te radije gledao Paleto, sve tvoje boje.
Sve tvoje ljutnje, i slušao bih tvoj glas, sve tvoje tonalitete, možda od boje tvoga glasa postanem pjesnik.
Upravo sam legao, nikako se ne mogu namjestiti, prošla je i ponoæ, jedan dio mene želio bi samo potonuti,
samo ne misliti, biti u nekom vakuumu od svijeta, to je jer sam i sam ponekad slab,
ponekad ne mogu više izdržati što nisi tu, ponekad dovoljno dobro ne vidim, tu, bojim se ne bi pomogle ni
naoèale, ni leæe, te dioptrije nema.
Moj vid je jasan, èist kad pustim da me vodi ono po sredini mojih grudiju, taj organ koji kao da je stvoren
za tebe, tu si ti doma.
Poèistio sam ga temeljito kako bi ti vladala svojim kraljevstvom, sada, sada me samo èeka èekanje.
Zaspati æu ipak s tobom u naruèju, zagurati æu nos ispod tvoje kose, na potiljak, i slušati tvoje disanje,
to je moja molitva, tvoj dah.
Dah moje Palete.