|
More je nemirno, tamni se, drhtim, gledam u tu dubinu.
Šutim, kiša je stala.
Masline su stale s njihanjem.
Prisjećam se Daniele koja je maštala.
Pogledaj me...
Baloni su ovješeni o drvo, sunce je visoko na nebu, smiješim se.
Sve je nebitno ili je bitno onoliko koliko treba biti.
Žudjela sam za tim da me uhvatiš za ruku.
Da na tren budeš onaj koji ima plavu kosu poput moje, i da tvoje zelene oči budu
blještave uz moje modre i da rastemo novo MI.
Odmahnuo si rukom, nitko te nije dostojan, pa ni ja, tako si zacrtao, tako sam ja brisala gumicom,
ali ništa se od toga na kraju nije obrisalo, niti iscrtalo.
Šestar je nacrtao krivu kružnicu.
U toj kružnici si ti i netko drugi.
Ja sam izvan, i više nema brisanja, krug je dosegao savršenstvo.
Moje dijete i ja, ne rađamo se u tom krugu.
Zato sada spavam na trbuhu, da bi mi na leđa sletio anđeo, i da bi mi
prikovao krila, da bar poletim, samo da ti budem bliže,
kad me već ne ljubiš, kao djevicu, djevojku, ženu,
al da me sanjaš kao palog anđela, palog na tvoje krilo...
|