|
Ustala sam iz kreveta, izmaklnula plahtu, stala bosa na pločice, na tren sam zadrhtala, i krenula prema boravku, tu me čeka moj laptop, u mraku, mračniji, napamet sam ga otvorila, kliznuli su prsti i otvorili svijet koji me čeka. Ekran je zablistao i nasmiješila sam se, nasmiješila sam se onako kako se djeca nasmiješe slatkišima u izlogu dućana, toga više nema, znam, ali maštam o tome, i vidim to tako jasno, i proživljavam, to sam ja...o tome mogu pisati...a pisat ću sada o svemu što sam oduvijek željela.
Od kad pamtim sebe, od kad sam se smislila, znala sam sve o titranju, o voljenju i o postojanju.
Oduvijek sam znala koliko su jaki oni koji vole, i koliko su slabi oni koji se plaše istog.
Oduvijek sam znala voljeti ljude, i onda kada su odlazili i kada su se bojali pružiti mi ruku, tada sam ih voljela najviše.
Kao što i tebe volim, tebe koji si sada negdje tamo, pokriven u tami, i misliš o meni, na mene, i o nama, a nemaš hrabrosti
biti sve što bi mogao biti za sebe, i za nas.
Opraštam ti sve to, jer sam ja to, laka na opraštanju, velika u ljubavi i mala u zamjeranju.
I plovim zato sama na otoku, divnom otoku na koji sam stigla nošena svim patnjama i tugama.
Nakon toliko smrti i borbi s najbližima, i već toliko pokidanih jedara, ali rekla sam da novom danu, i krpala jedro po jedro,
jer znala sam da sam živa i da me voli život, a drugo je manje bitno...sebe sam smislila ja...sebe sam smislila ja...
I onda tako lako pužem na koljenima, i tako lako vidam rane, tako lako pijem otrov, i tako lako guram ruke u vatru...
Tu sam se rodila.
|