|
Napokon jedan dan po mom ukusu,ova kiša koja je danas padala,tako nježno,pa zastrašujuće kao da želi isprati sve grijehe ovoga grada...ja sam u njoj čula njegove uzdisaje,snažne.Podsjetilo me na jednu od tih noći u kojima je On bio moj...ili nije?Ne pitamo se o tome nikada zapravo,samo se prepuštamo uvijek tom intimnom činu, pa pređemo preko svega što se u tim trenucima kaže...
Pa sam prošla i ja,tražio me obećaj da ćeš završiti faks!
Obećaj,obećaj,obećaj,a ja sam obećala iako sam se cerila,a on me tražio da se zakunem...Pitam se da li se važi zakletva ili obećanje u takvim trenucima?
U trenucima kada vjerujem da bismo prodali i vlastitu krv samo da se dosegne ono tako željeno u krajnjem trenutku odricanje sebe,prepuštanje sebe,izdaja sebe ili kako on voli govoriti ''mala smrt''.
Mislim da se ne važi...ja mislim da se ne važi...iako sam zabrinuta, ne obećajem inaće nešto što se odnosi samo na mene...zanimljivo!
Dakle vratimo se na kišu, hmm ona me danas tako umirila,provela sam dan s njom, s njenim umrtvljenjem i pitala sam se kome ja to pripadam?
A onda sam shvatila kako mi je dugo trebalo da postanem ovako svoja,ovdje svoja,na ovom blogu,da dam sve ono što me sačinjava,bezobzira što su neki dijelovi možda i ne primjereni...a onda tanka je granica.
Ovdje se ionako nema što previše sakriti,a nema ni nekog osobitog razloga za to,samo sam čovjek,a ništa ljudsko nije mi strano...s time sam danas osluškivala kišu i zaspala sam tako na par sati...voljela sam samu sebe i znam da sam na sasvim dobrom putu da postanem ono što ja želim...
Znate li mislim da je vrijeme da odem zagrisiti u sočnu krušku žute boje...čeka me...ja volim kiše!
|