|
Još jednu noć, u beskonačnom nizu noći izgurala je sama.
Sama bez njegovih ruku.
Pitala sam je kako je.
Okreče glavu na drugu stranu i ja shvaćam
njoj nije lako.
Ponavljam pitanje,tek tako da je još jače
zaboli i da napokon shvati da nema smisla.
Okreče glavu prema meni i baš kao da
shvaća moje pokušaje da joj pomognem,
na njenom licu zabljeskuje blagi osmijeh i
biserna suza u oku...
Dodiruje moju ruku u znak zahvalnosti i govori:
Još nije kraj!
|