- Jebo mater i svemu - pomisli Pajo Parac ustajući se s poda onkraj kreveta, nabadajući još jednu potvrdu o mamurluku na šiljak vremena. Gadno se razbio jučer, a kako i ne bi, kad je prvak u razbijanju, gospodar autodestrukcije. Kroz izmaglicu prisjećao se jučerašnjeg tuluma koji je završio igrom bacanja štakora u dalj, mučenjem, tj. blendanjem istih u blenderu, tj. mikseru, miješanjem dobivene melase s votkom i betonom, te ispijanjem iste. Sjećanje mu je rogoborilo da je strusio najmanje dva štakora (štakor, not stirred) prije nego mu je pozlilo. - Ah, prokleto postojanje! - zaori mu svim raspoloživim mislima. Tad otrese nogom, te se odgega do ostave ne bi li ugasio alkoholnu vatru s dva-tri piva što ih je držao za hitne slučajeve. Na sreću, bila su tamo, a bila je i litra crnjaka, iss, volio je crno vino više nego boga vidjeti. Hitrim, ali odmjerenim, a samim tim i preciznim pokretima (nije za džabe čitao nindžu - ni Lesli Eldridž ne bi to spretnije napravio), otvorio je oba piva, te zabivši ih u grlo uz grgoljanje simultano strusio, na kraju prodorno podrignuvši, da su ga vlastite uši zaboljele.

- TOO! - izgovorio je pobjedonosnim glasom kroz još uvijek nestajuće vibracije podriga, već mičući čep s boce crnjaka, a u mislima pripaljujući joint ne bi li došao k sebi, ili k bilo kome, samo da se ide... Volio je putovati više no boga vidjeti.

- I, šta ima, nanu ti nategnem? - bio je to Vlado Nudl zvani Šapka. Prišuljao se Paji iza leđa hoteć ga ulovit u nezgodnom trenutku, u čemu je i uspio.
- JEBO TE BOG! - prodere se Pajo, stresavši se. - Uplašjo's me ko majmuna, majmune! Šta je?
- Kak šta je? Kupjo sam novi kompresor! Znaš kolko? Šesto kuna, jebote! - sam odgovori Šapka.
- U jebote - izjavi Pajo u nevjerici - pa to je džaba!
- Jes vala, džaba, a vidi kaki je: nov novcijat, jebo mater. A piri ko lud. Komprimira, iss, ko budala, ne merem mu mane nać. Mereš i farbat š'njime.
- Vala si se usrećjo, iss, da sam ja taki vidjo uzo'b odma dva, pa prodo jedan Peri kotlokrpi za iljadu, čuo sam da traži baš taki od iljadu i'po vata, treba mu za pozicionirat stubline, kaže ajnzecovo jih u polju...

- Ma slušaj ti mene, seronjo! - odbrusi Vlado - Neš ti mene zajebavat! - i odmah zatim iza leđa izvadi sikiru te zamahnu prema Paji koji stajaše kao ukopan i jednim udarcem otvori mu lubanju iz koje tad špricne sivo-crvena ljigava masa mozga, krvi, sukrvice, limfe, kostiju i kojeg kurca tamo već ima.

- Tako - pomisli si Vlado - sad sam miran. - Jebo ga bog njegov, neće on men tajit da je JUESESER poslo dvanest kombajna, a ja tu ko mulac kopo noktima dok žena pravla puding naokolo i naokolo i naokolo i naokolo i naokolo i naokolo... - tako izgubljen u mislima, okrenut leđima Pajinom lešu, Vladek nije primjetio blago trzanje istoga, te zatim i potpunu rezurekciju dotičnoga leša nepokojnog Paje. I tako, dok je Vlado nabrajao u sebi razna sranja, s leđa ga prignječi teška ruka Paje zombija (iss, volim zombije više neg kruva jest, op. a.), te mu iščupa ruku u hipu, čak bi se moglo reći u hip-hopu, uslijed čega nastade masovna ozljeda krvožilnog sustava u Vlade pa se ovaj umiri, takorekuć postane mrtav, ali za pet sekundi (nemam više strpljenja za sranje) i on oživi, ali ne samo da oživi nego naraste pet metara u vis i izgradi zajebanu karijeru zombi-mutant-košarkaša i proždirača leševa, Pajo se zaljubi u njega, izrode djecu (zombi djecu), pokore sva okolna sela, zatim i gradove, države, i sve tako do delta kvadranta, čovječe, nemoš vjerovat, svi zombiji. Cijeli svemir zombiji. A volim zombije, iss, više neg boga vid't.

Josip Reptilović Svinjski