- Note padaju jedna za drugom! Kad ti kažem, bijos dolj samnom pas mogo viđet.
- Bijo bijo bijo, maljutkom te vijo... Oš ti cješpidlaćt?
- To neć. Mogob cjepidlačt.
- Varikina, opanak, svemir! Letimično sam ti pogledo svekrvu: luda je.
- Znam. Kolko da ti takvih isporučim?
- Ne znam. Nikad nisam znao kad me to pitaju. Znam ugurat frotir u ljusku. I to je nešt. Je kurac.
- Znam.
- Kaki je to dijalog?
- Nikaki.
- Oš tamant supetre?
- Supetre? Sa velikim s?
- Tako je, zajebah se.
- Jać tebe istuć.
- I jać tebe.
- Nis duhovit.
- Nikad bijo.
- To ti je isforsirano.
- Naglašavaš medvjeđu prirodu svoje nakaznosti.
- A štab trebo? Naglašavat isusovnost?
- I to. A ponekad i marmelade pojst. Valja za kosti.
- Jeo sam pa dobjo bager na nagradnoj igri.
- Lud.
- Bijo.
- Bijo pa prošo.
- Tetak s kolačima!
- Rasta! Tj. jašta!
- Otrovos me paraglajderom!
- Pa štas ga jeo?
- Neznam.
- Ovo je zadnji esej kojiš napisat.
- Znam.
- Od sade samo ozbiljno.
- Dobro das skužjo.
- Tis literarna veličina.
- Uvjek bijo. Kad more brucoš, morem i ja!
- Moreš!
- Jašššš-ta!
- Priljub mi čelo nuz rebra!
- Eto.
- Fino.
- Sad sve znam.
- Znam i ja.
- Ko tu koga voli?
- Teško je kazat.
- Treba mi žena. Pod hitno.
- Kakvu oš?
- Pametnu. I da me cijeni. I ja nju da cijenim.
- Teško nać.
- Znam. Misliš da ne znam?
- Znam da znaš.
- I ja znam da ti znaš da ja znam, al sam blefiro.
- Znam točno kaka ti treba. Mala, fina, koja se smije. HAR HAR HAR!
- HAR?!
- Dobro, ne baš tak, više onak - diskretno.
- A da zna!
- I da zna!
- E, to je žena za mene!
- Dao Bog da je nađeš! Tj. da naiđe.
- Iz tvojije usta u njegva ušesa!
- Rasta!


Joszip Reptilovicz Szvinjszki,
Keder-varoš, 1991.