četvrtak

Gle malu voćku poslije kiše:
Puna je kapi pa ih njiše.
I bliješti suncem obasjana,
Čudesna raskoš njenih grana.
Al nek se sunce malko skrije
Nestane sve te čarolije.
Ona je opet, kao prvo,
Obično, malo, jadno drvo.

Dobriša Cesarić

U početku bijaše reč. Jedna, pa dve, pa tisuću, pa milion. Nikad iste, večno u bekstvu, večno ploveći, u prostoru i vremenu menjala se časomično među nama.
Voleli smo reči. Obožavali smo reči. Danas bežimo od njih. A sve pravo u čoveku su reči.
Obožavali smo reči. Neki više. Nekima je poslužila kao izgovor. Obojali su jeretike. Trkom reči su uspevale da pobede vreme…a nisu uspele strah. Borićemo se protiv straha.
I opet ništa ne razumemo…izim da volimo neke reči više od drugih…da uvek nosimo fleke jereze. Zaboravi.

od osmog do jedanajstog treceg je dorf, festivaldokumentarnogrockfilma. bit ce u petak o obojenom programu film ja bi to. no no no iva moras reci STOP dokumentarcima i STOP filmovima i DA! filipu latinoviczu i DA! derivatima benzena. ja bi da svi vi slusate obojeni program, a nitko nece. a najbolje je. i nabavite mi album Verujem ti jer smo isti. ima pjesma koja se zove Pa da:D (Istrosene cipele oprostaj su trazile izmoreni koraci besciljno su lutali rastimani glasovi horove su izdali narativni putevi krajeve su videli postavljena pitanja dolaze nam osmesi unistena rasveta spektar se prosetao harmonija pokreta brutalna su trazenja ekonomske propasti plafoni su plakali izlozena nepravda laskave su titule pozitiv se razvio atraktivnog izgleda opusteni tonovi moralni su porazi kovrdzavi srafovi jalove su kasike zarobljeni frizider mozgovi su dvolicni raskvasena stolica standardi su pevali uvazene gospoce bogato su prosile vertikalna primanja praznina je nestala vredne ruke kratak dan on je uvek radostan telefonski pozivi prisutne su ljubavi isceceni sokovi ruke su se pruzile podeljeni pokloni lavovi su sabrali vrata se otvorila publika je tapsala)
Treba ići van, plesati i grliti se, to je tako. I poslije doći k meni na štrudlu, evo ispekla se sad. I šta ću. Učiti kemiju i jesti to. Odlično zaista odista.
Uglavnom, bio je zagrebdox, pametna i divna stvar i onda se probudi sc i mi smo bili tamo i bilo nam je lijepo i trčali smo da ne zakasnimo svaki dan i nismo gledali filmove pobjednike.
trebali smo ići na izlet, ljudi ljudi ljudi. prilično je potrebito to bilo.
Hoću nekog da mu sastavim popis najboljih knjiga, muzike i filmova.
Jadna sam, nisam gledala Doru. Piiih. Treba markirat pripreme!

Stranac je bio deo prostora, a nije znao zašto sve to, zašto oko njega stoje zvijezde. Znao je Stranac stvarati zvijezde po volji svojoj i hirovima, mogao ih brisati hukom. Mogao je, ali Stranac nije razumio, i nije mogao preći tu granicu. Ništa nije imalo smisao, sve je bilo pod tim Uslovom. Smisao.
Smisao nije bio bilo što, ili možda jest…Stranac je okretao ideje i mogućnosti, skakao i smatrao. Nije uspijevao.
Na kraju svega nije postojala granica, samo nešto drugo. Tačka. Crna tačka. Jedna i strana. Strana Strancu. Stranac je tražio u tački. Možda u tački postoji nešto više od tačke? Možda u svemu leži put…možda…
Osjećao je tačku, njenu crninu i ispraznost…osjećao je i prodirao i sve što je našao bile su tačke. Tačke, jedna za drugom, sve manje i sve jasnije, sve određenije, sve čvršće i konačnije. Je li to značilo da je tačka je samo tačka, ili gomila istih? Je li?
Osjećao je nešto nalik očaju, nešto prokleto, nešto kao konačnost Besmisla. Ali nije znao što ga čeka, nije znao…
Tačka u tački iz tačke…najednom jedna tačka nije bila crna, odnosno samo crna. Imala je plijen. Nešto konkretno, nešto određeno fizički. Sadržaj nečeg fizičkog. Tačka polako je lebdila prema objektu, a Stranac je posmatrao. Tačka je odlučila da obuhvati i objekt, Nju – objekt u okviru, tako bespomoćan i krhak. Objekt slab na Vrijeme. Crna tačka bila je kao izaslanik Vremena, odlučila je da Ona nestaje. Tačka je posegnula…
Ona je odbila. Stavila je mali zasun na vrata svoje duše. Zasun zvan volja i želja. Postanak se dogodio. Ne želim i pružam sebe nekamo drugamo. Stani tačko! Tačka je stala. Tačka je izgubila. Tačka je dala Strancu odgovor. Odgovor u Njoj. Odgovor u Postanku. Ona je Smisao. Tko si ti? Ja sam Oni, nisam jedina, mnogi od nas čekaju u meni da pronađu put…Smisao je dobivao oblik, ili barem ideju. Oni su bili sami i odupreli su se. Koliki su pali…i kolike je Stranac mogao spasiti, a ovima pomoć nije trebala. Smisao. Postanak. Njihov Postanak kao rođenje. Postanak.
Stranac ih je posmatrao. Kroz vječnost. Čekao ih i pazio, na neki način. Čekao da dođu, da se oslobode vremena i potraže svoj novi smisao. Sve što imaju je komadić vremena, tako su snažni. Njihov smisao ja vidim, ali ne osjećam, zbilja ne osjećam Vrijeme. Oni da i oni doista jesu smisao