četvrtak

Evo, nakon nekog vremena nadam se i od mene neki post koji će se moći čitati. Petnaest do ponoći je zapravo, ali se ne opterećujem, jer radi ona fora s promijenom vremena objave, tako da... Iskreno, pomalo nabrijan, ne znam dal je to neka ljutnja, na koga god ili pak neka depresija hvata, sasvim nebitno. Fallin od Alicie Keys svira, što pokazuje sve. No, nisam dugo čuo tu pjesmu, a pošto podsjeća na kakvo djetinjstvo (mislim na osnovnu), rekoh, ajde, nek pada depra, ko ju je**. Mejk det tvajs, pomislim, nek svira još jednom, pa još jednom... Mogao bih malo tračati sad, no nije svima do toga, al neki su tražili, pa možda koja i slučajno u mojoj nenadanoj frustraciji padne, jer, nisam ni ja sveto dijete, mogu i ja kadkad pogriješiti, pa zašto da ne baš ovdje, barem će ljudi čitati. Heh! I sada vidim da mi je puno bolje ovdje svoje frustracije nabijati, da nekome slučajno ne zasmetam na 'razrednom' forumu. Čitat ću ga ja i dalje, al, neću komentirati, da se krivo možda ne protumači. A ovdje, tako mi je svejedno, nikakav zakon me ne sprječava. A ako će se netko naljutiti, ma tak mi je više svejedno. Ne mogu na sve misliti, a i zašto bi? Curu imam, da, to svi znaju. Ni to me ne fascinira baš previše. Idu mi ljudi na živce kad mi svi upadaju s tim. Da, ona je izabrala film i nije bio dobar, kao što sam rekao. I? I don't care, why should I? A te ljubavne pričice više mi idu tamo dolje na onu stvar. Ja barem kažem i priznam, a ostali ko da žive u nekom holivudu, pa da se ne sazna. 10 godina možda imaju? A strah ih, da se slučajno ne zna, a bolje da netko ne piše o tome na internetu, jao njemu! Ovaj s koji je danas jeo salatu mi u zadnje vrijeme jedini normalan, a ostale bi poslao opet u onu stvar koju mi dolje imamo. Gade mi se ta dječja prijeteljstva kao neka. Ono, ovo, bumo na kavu, a ta ista osoba te u 'svom' društvu ogovara, gadiš joj se pomalo kad s drugima priča, al ju strah da ti ne saznaš. Što ćeš? Ubit ju? Ma ne, boji se ona da ne dobije isto, a to najviše boli. A i te tajne sve neke, ko neka djeca tam mi iz maminog prvog razreda. Ovaj ovom, ona onom, svi svima šire, prave se glupi, a zapravo ništa ni rekli nisu. (ona njemu jezik uvalila, al se kao ne smije znati, valjda da ju ne zezaju, št ja znam). I mislim si, jao meni, što si ja sve dopuštam. Faks mi dolazi, pripreme, životno opredijeljenje, što ću raditi do smrti. Hoću li raditi? A ja se s nekima, ipak koristim prostu riječ, zajebavam. Što meni to treba...