Cranberrie - under construction

Ne gledam BB. Uopće. Nemam pojma tko je ispao ni tko je unutra ni tko je u kojem klanu.

Međutim danas sam u prebacivanju programa ulovila genijalnu rečenicu one starije gospođe a rekla je:

Pa kako te netko tako blizak izda zbog para?

Ili tako nekak slično je išla ta rečenica.

Pa mi je palo na pamet: što joj je s toliko godina bilo potrebno da ode na Tajland da se druži s djecom dva mjeseca pa da to shvati?
Pa gdje je do sada živjela?
Možda je živjela u nekoj utopijskoj zemlji...
Možda ne gleda tv pa nije vidjela slične slučajeve do sada... ako ih već nije doživjela na svojoj koži...

C c c...

Ima već neko vrijeme od ove zgode a danas me Champs sa svojim postom o kozmetici podsjetila na nju.

Naime išao Jubav moja na put u inozemstvo na par dana i kažem mu ja:

Ja: A kaj ćeš mi kupit?
On: Čokoladu.
Ja: Čokoladu?!?!? Pa znaš da sam na dijeti (opet) i da ne smijem. A kaj ćeš mi kupit?
On: A kaj bi ti?
Ja: Dior Iconic
On: (već vidim da me ne sluša) A di ću ja to nać...
Ja: :( (ovaj plačko uvijek pali)

I ode on na put, i vraća se i presjeda u Minhenu i ima 2 sata vremena.
Ja s curama na ručku u Mangareu kad počnu stizat SMS-ovi.

On: A kaj si ono reko da ti kupim?
Ja: Dior Iconic
On (nakon 15 min): Nema toga, ne postoji, žena me gleda u čudu kad pitam za to
Ja: Glupača neobrazovana. Mora imat...
On: Nema. Oš neš drugo?
Ja: Onda od YSL traži thick and long
On: A kaj je to?
Ja: Maskara
On: A kaj je Iconic.
Ja: Pa isto maskara
On: Plavušo plavušasta pa ja sam tražio parfem Iconic, nije ni čudo da su me gledale ko da nisam normalan
Ja (glupača glupa glupava mogla sam parfem dobit (serem jer imam parfem)): :))))))
On: Nisi mi dala dobre upute plavušo jedna obična
Ja: Plavušino :)))))) kiss kiss cmok cmok

I da, slažem se sa Champs - Iconic rules :)

Kao što znate - nisam majka.
Ali planiram biti i to u prilično bliskoj budućnosti.
Želim biti majka svim svojim srcem, jer mi je nezamisliv život bez djeteta (nemojte se uvrijediti oni koji ne mogu ili ne žele imati djete - svatko ima pravo na svoju odluku).
Obzirom na moje, i zdravstvene teškoće moje Jubavi, dobiti djete možda i neće biti lak zadatak.
Ali nadamo se da će sve biti ok i da ćemo dobiti naš mali smotuljak sreće.

I iskreno priznajem - prestravljena sam.
Prestravljena sam zadatkom koji će pred mene biti stavljen, a to je - odgoj tog djeteta.

Naravno da ću (temeljita kakva jesam) pročitati sve moguće knjige o odgoju djece i da ću se na sve moguće načine pripremiti, ali...

No, da li je moguće da nam za kojekakve bezvezne zadatke zakon obavezuje kojekakve bezvezne škole i tečajeve, a za ovaj najvažniji u životu - ne obavezuje ništa?
Baš ništa? Ni nešto najosnovnije?

Sigurna sam da postoje razna savjetovališta i radionice - ali samo za one ljude koji su zainteresirani i željni novih znanja, a oni su, po meni, već samim tim svojim željama i interesiranjem kandidati za dobre roditelje.

No što je s onim roditeljima koji nisu po defaultu loši, već ne znaju bolje?
Ne znaju se nositi sa svim životnim problemima jer možda ne zarađuju dovoljno, jer su možda bolesni, ili iz tko zna kojeg razloga zanemaruju odgoj svog djeteta?
Zar ne bi trebalo njima pod obavezno pomoći u odgoju?
Sad će mnogi reći da se time onda bave pedagozi u školama, ali evidentno je po nedavnim i još uvijek svakodnevnim događajima u školama, da je prilično kasno kad djete stigne u školu.
U vrtićima? Koliko se tete zaista stignu baviti djecom obzriom na veličinu grupa? Mislim da se stignu samo brinut da se nitko ničim ne ozlijedi, i da im je u najvećem interesu djecu zabaviti nekom igrom i da im bude mir.
Čast izuzecima.

Ipak je najveći dio posla na roditeljima jer je djete najveći dio dana ipak sa njima.
Svi znamo da su djeca kao male spužve i da upijaju sve oko sebe, pa tako i ponašanje ljudi koje vide oko sebe.

Sviđa mi se odnos kakav imamo Jubav i ja.
Znam da će sad mnogi reći da smo zaljubljeni, da smo kratko zajedno i tra la la... ali svejedno kad nas kompariram sa drugim parovima oko nas - još uvijek mi se naš odnos najviše sviđa...
Uvažavamo jedno drugo u svim mogućim situacijama, ne deremo se jedno na drugo, a sve problemčiće i nesuglasice koje naravno ipak nastanu, rješavamo odmah i nema nikakvih durenja.
Često razgovaramo o djetetu i o načinu na koje bi ga trebali odgajati, ali i sami znamo da nema nikakvog obrasca i da je svako djete priča za sebe i da svakom djetetu treba pristupiti individualno.
I to je najteži dio.
Ali nekako se nadam da ćemo se snaći sa svime time i nadam se da ćemo dobro odgojiti to naše potencijalno djete.

Kao što ste mogli i pretpostaviti, moj današnji post je inspiriran današnjim postom sa bloga Vratimo Hrvatkoj osmjeh - dosta je nasilja.

I za kraj, ima jedna zgodna uzrečica: Svaki roditelj dobije djete s kojim se može nositi...
Nadam se :)

Sjećate se jedne epizode Prijatelja kad je Rachel dobila neki cool posao, bila je jedna od dvije asistentice svojoj šefici, a šefica i ta druga asistentica su bile pušači i stalno su se družile pod pauzama, i onda se ona osjećala izopćenom i počela pušiti samo da bi bila s njima vani i družila se?
E pa ja se sjećam iako se možda vi ne sjećate.
A ako se slučajno sjećate, tak vam je sad meni na poslu.
Naime moje sve cure puše a ja jedina ne pušim.
Prije su pušile vani na hodniku ispred ureda, i uglavnom kad su one pušile, ja sam bila s njima vani i klafralabi.
I nisam im bila neko društvo jer nit pijem kavu nit pušim, ali ono, malo bi protračale, ispričale kaj se kojoj dogodilo i tak.

Sad sa ovom zabranom pušenja one idu pušiti skroz van zgrade, a pošto ja ne pušim, ostajem u uredu i javljam se na telefon.
I sad se ja osjećam izopćeno i isključeno. I jadno. Jer jednostavno se više ne stignemo družiti kao prije.

Hm. Možda da počnem pušiti? ;)

Sinoć smo imali probu (?!?!?!? čuo netko za to???) za krštenje.
Iskreno, oni su očito neki frikovi, jer za Uskrs kad se krizmala M. isto smo imali probu.
No dobro, nema veze.
4 bebe su na krštenju, i od tri bebe, uključujući i našu, svi smo došli na vrijeme u 6, a od 4. bebe u 6,15 ulijeće mama sama, bez muža i bez kuma:

Mama: Ah, ja sam mislila da trebam samo papire donijet
Svećenik: Ne, imamo i malu probu da znamo tko šta sutra treba radit
Mama: Aha aha... ma znate mali mi je sam u autu...
Svećenik: Pa hoćete ga dovest tu da ne bude sam u autu?
Mama: Ne, ne, on je sad već gladan i živčan i dere se u autu... pa dobro ako neće ovo dugo ostat ću ja...
Svećenik: Pa stvarno možete otići po njega, neće nama smetat i ako zaplače
Mama: Ajde ajde vi požurite pa da to obavimo što brže pa da idemo...

Na ovu rečenicu nas svih 9 se okrećemo prema njoj i u čudu ju gledamo.

Svećenik (nešto manje u čudu od nas): Najbolje da onda vi idete jer ne mogu ja ovo skratit, a sutra ćete se snać već nekako...
Mama: Pa dobro, pa nije to ništa komplicirano, kuma drži bebu i to je to kaj ne?

I ode ona.
Mi komentiramo bezobrazluk i bahatost, a svećenik kaže da nije ovo najstrašnije što je vidio.

Milsim znam ja da svatko krsti djete iz nekih drugih razloga, ali čak ako to i radiš samo reda radi, mislim da moraš pokazati nekakvo osnovno poštovanje i opću kulturu, i ne ponašati se ovako.

Danas smo se svi našli pred crkvom kao našpanani, iako dolazimo sa različitih strana grada.
Bebe sve sriktane, curice (pa i naša) su bile jako lijepe u rozo-bež kombinacijama, a dečkić je jedan bio u nekakvom bež odjelcu, a drugi u onom sintetskom odjelcu za krštenja pa kad smo vidle kak to zgleda, bile smo jako sretne kaj smo uzele samo onu ukrasnu košuljicu koja se samo prebaci preko bebe.

Naša bebalica je sve sa zanimanjem promatrala, čak nije ni zaplakala kad ju je polijevao već je samo dizala glavu da vidi kaj je to zlatno i sjajno iznad nje...

I znate koje je jedino djete čitavo vrijeme plakalo i bilo nemirno? Vidim da znate :)))))

U prinicipu je sve bilo vrlo brzo gotovo, čak mi se čini da je njegova priča jučer dulje trajala od samog krštenja.
Onda smo se malo slikali u svim mogućim kombinacijama, i onda smo išli na ručak.
Moja Jubav je noćas imala temperaturu tako da nije išao sa mnom i baš mi je falio, ali sam zato imala više vremena baviti se Bebalicom.
U restoranu smo bili samo mi, jer su poslije nas imali svadbu i nisu bili otvoreni za ručak, što je bilo super jer smo mogli u miru šetati sa Bebalicom i nije bilo zadimljeno, a i mogli smo se fotkati do besvjesti.
M se stvarno potrudila sa fotkanjem i mislim da će fotke biti super :)

E da, torta je pobrala sve mrak pohvale - svima je bila mrak mrak mrak...
Vidim da će se moja suradnja sa Piece of cake-om nastaviti na obostrano zadovoljstvo :)

Tibica, za ovu slastičarnu na Jarunu sam isto čula ali još nisam dospjela otići tamo, ali budem prvom prilikom jer mi je ona ipak bliže od ove u Petrovoj...

Dakle. Čak ni sama za sebe nemam riječi. Ja sam fu...king genijalac.
NEMA toga šta ja neću napraviti ako želim...

Priča ide ovako.
U subotu sam krsna kuma svojoj maloj Bebalici.
Ručak nakon krštenja će biti u jednom restoranu u Sesvetama.
Za one koji ne znaju, inače sam iz Sesveta, odnedavno preseljena u grad. I da, još uvijek sam pupčanom vrpcom povezana sa Sesvetama. Hebemu kad je tam sve na jednom mjestu...
I idem ja jučer tam na nokte (ne pitajte, nisam bolju noktaricu još našla tu negdje blizu), i kak je tam u Sesvetama dobra slastičarna, naručim ja tam fino tortu. Moja V naručila čokoladnu i na kažem da hoću čokoladnu. Ok. Sve pet.
Teta i ja se sve fino dogovorimo, izvana šlag, malo rozih cvjetića i srčeka - niš načičkano i seljačko. 220 kn za 20 ljudi. OK. Oni će dostaviti jer im je restoran blizu. Ma mrak.
I odem ja sretna i vesela doma.

Danas kolega slavi ročkas i donese tortu iz Piece of cake.
Čokoladnu.
Čokoladni biskvit, sočni, mekani....
Krema čokoladna, topiva u ustima, ne masna... Savršena...
Prelivena predivnom čokoladnom glazurom...
Predivno dekorirana...
Torta savršenstvo...
Za 18 ljudi 180 kn...

U meni naravno odmah jad i tuga jer ova torta koju sam ja naručila sigurno neće biti ni približna ovoj iz Piece of cake i cijeli dan sam bila ona baš jadna... Kak se nisam sjetila Piece of cake-a prije... hebemu...

No silom prilika (jer mi je i krojačica u Sesvetama - ne pitajte me ništa) morala sam danas opet u Sesvete.
I tak, tandrkam se ja u koloni i razmišljam.
Izjeda me ta torta. Uf...
I padne mi na pamet da otkažem tu tortu i da uzmem u Piece of cake.
Hmmmmmmmmmm...

Ali odjednom sto pitanja:
- da li sad Piece of cake radi
- da li ću moć naručit za subotu
- kaj ak je prekasno
- hoću li stić po nju u subotu (Jubav će popizdit ak će morat ići on po nju)

No, ne bih ja bila ja, da mi se odmah cijela kombinacija nije posložila u glavi:
- ako ne budem uspjela naručiti u Piece of cake naručit ću u slastičarni u našoj zgradi i vozit ćemo ju sa sobom na krštenje i sve pet, nisu ni tu loše torte
- ako budem naručila u Piece of cake, odmah ću se naručiti na feniranje kod mog Tomeka koji je isto u Petrovoj, naručit ću se za 8 ujutro (a tlaka mi se dizat vikendom tak rano) i kad idem s frizure - pokupit ću tortu

Vozim ja sva živčana u Petrovu, prolazim kraj njih i vidim - rade!!!
Koje olakšanje.

Uđem unutra i taman se jedna mladenka raspituje za torte i kolače za svadbu pa sam i za to svašta saznala.

Naručim tortu za subotu i čak će mi ju i dostaviti - dakle mogu spavati do pol 9 i otići u zgradu na frizuru!!!

Najbolja moguća kombinacija koja mi se mogla desiti!!!!!!

Naravno da sam se kad sam izašla van smijala ko luda od sreće i ljudi su me malo čudno gledali, ali osjećala sam se sto kila lakša i tako sam bila sretna...

Zbog torte :)
Jel možete vjerovati?!?!?

Za one koji su zaboravili - Dona je nova pesica kod mojih (pogledajte par postova unatrag)...

Eh ako ću ikad moći imati peseka - onda želim da je kao Dona :)

Dona se moram priznati fino zaokružila - bušica je svaki put sve veća i veća pa se sad pretvorila u malu žutu loptu :))

Dona laje. Ali baš ono opako laje u stražnjem dvorištu. Naime iza stražnjeg dvorišta nam je potok, a iza potoka livada i tamo lunjaju svakakvi psi, neki sa vlasnicima u šetnji, a neki freehodajući peseki... I ona laje na sve njih.

Ali danas kad sam došla, čim sam ju pozvala sa ulaza, manijakalno je dojurila do mene.
A pod manijakalno mislim da je tak brzo trčala da su joj uha vijorila kao u crtićima... Preslatka...
Slijedilo je naravno maženje, lizanje, grickanje, pa čak i piškanje od sreće...

Dona je još uvijek pero ždero. Prodala bi se za hranu. I najsretnija je kad dobije dva ručka, kao jučer.

Dona ne voli šetnju. Uz podmićivanje hranom dobijemo ju na hodanje do pola ulice, onda sva sretna odskakuće doma :)

Dona radije odabire maženje i češkanje od igre. Samo se sklupča pod noge i ni makac. Sve dok ju mazimo naravno...

Obožavam Donu :)))