Nedoumica
Između ostalih imam jednog dobrog poznanika (radi životnog poziva ne usuđujem se reći prijatelja) koji je jednu 'kućicu' napravija i na morskoj pjeni. Kako je vazda malo para a pogotovu onima šta im je uvik malo, Oni, On i Žena mu, 'kućicu' priko sezone afitaju s tim da mu je žena uvik tamo što se i podrazumiva.
Kako se ja bavim tim čime se bavim, u 'kućici' je neritko potribna moja intervencija za ne reć pomoć.
Petak je. Zaškriči onaj u žepu (volim kad mi vibrira uz 'gnizdo') a onda pružim ruku da ne prikine jer nikad ne znaš okle ti srića dolazi. Šta znam, možda me zovu recimo da sam dobija koji milijun na nečemu za ne reć na ku...!
Ne dajte mi lagat, ustvari čekam poziv iz kazališta jer sam im prije skoro godinu dana poslao dvije jednočinke pa se nadam da će mi makar odgovorit da su ih primili ali jok. Ma samo da ih neko pročita i odgovori mi: 'ovo je sranje nemojte biti dosadni'! Ali niti to.
Svuda valja imati 'konopče' inače nejde.
Naslonim ga na uho, kad ženski glas. Uf, evo je konačno!
- Jel' to Gavun? – šipak kazalište.
- Da, izvolite!
- Ode Ljilja (nazovimo je tako za ovu priliku) znate…e od Marina žena e…!
Inače Oni, moji dobri poznanici, su u godinama 'daj što daš' ili što bi u narodu rekli u najboljim godinama.
- E gospođo Ljilja kako ste, šta ima, jel' vruće?
- Da vruće? Šjor Gavun sve se usapunjalo, sve kuva!
- A šta se može i vrime je.
- A je doduše. Znate nije mi Marin doma, oša je obać stan u Splitu i tako to pa Vas ja zovem da pitam jel' bi mogli doć pogledat ona vrata na kapiji? Nešto mi grozno škripe kad pritisnem botun.
- Velite škripi? A kako su potomci? Kako Sinčina, kako Ćerkica?
- Dobro su oni moj šjor Gavun, dobro. On je u stanu ode u gradu a Ćer u Italiji to znate, a ća im fali? Ni tičjeg mlika.
- Neka njih neka, na mladima svit ostaje.
- Ma je, to i ja kažem, ali vaja i nami malo starijima živit, jel' tako šjor Gavun?
- A nu, je! Mi najmanje računa o sebi vodimo.
- To i ja kažem šjor Gavun. Pa…recite mi jel' bi mogli navratit da to pogledate?
- Ovako, trenutno sam na moru i čim uvatim vrimena eto me do Vas. U redu?
- E puno Vam fala šjor Gavun, znam ja da se na Vas uvik mogu osloniti.
I tako poza podne okolo sedam i po kad sam privezao kaić uputim se do Njih.
Pozvonim, ništa.
Pogledam jel' otključano, je naravno radi gostiju. Falabogu nije mi prvi puta i koraknem unutra. Gosti su još na kupanju pa sam se uputija uzaskale do potkrovlja kojega Oni koriste. Kad bih smija išta naplatit onda bi to bili ovi skalini koje moram učinit do 'čardaka'.
Prije nega sam stisnja kvaku začujem iznutra razgovor pa zaustavim dihanje. Nije u redu da banem, bolje mrvu pričekat.
- A ća si sta, ća ti se zgodilo?
- Ništa bome, šta bi mi se tribalo dogodit?
- A ća ne tapunaješ, ala pritiskaj?
- Gotov sam e. Jel bilo dobro a?
- Gotov?
- Dašta, ne valja dangubit.
- Misusovo…?
- Ma šta ti je, šta ti ne valja.
- A bome da sam znala ne bi niti spuzala gaće.
- A šta bi ti, da uzjašim u ponediljak a kalam se u subotu?
- A da ti nisi oni Racpudić iz ministarstva vanjski poslova ća radi 26 sekundi dnevno a?
- A šta mu fali, ka da bi mi loše bilo.
- Ae kvraguc ti i vanjski posli, ovo su nutarnji posli, nutarnji moj čovik, tute vaja radit, radit…!
Čujem da su važni posli u pitanju a ja se nađoh u zaleđu pa da ne dobijem po kostima (ružno bi bilo reći 'dobijem otpozadi') ja ti po istim stopama u rikverc. Lagano zatvorim vrata i odo za svojim poslom.
Eto! Doduše u ovim sakupljenim godinama nije mi to prvi put da naletim na 'minu', ne kod njih nego općenito, i opet ne znam kako se postavit u takvim prilikama?
Reći ili ne reći pitanje je sad?
|
