Rebra, kampanjola, krv
Sutradan u školi bio sam čil kao da me valjak ispeglao no trudio sam se to ne pokazati. A on, hehe, neispavan ali uzdignute glave, ponosan kao da je povalio 'Klaru Warner'. Moj čov'k što ta škatulica učini od muškoga. Zapravo mnoge ženske nisu ni svjesne koje moćno naoružanje posjeduju skriveno ispod one šake runa. Onaj što na svojoj strani ima taj 'pentagon' sigurno dobija, ili rat ili po sebi.
Pošto sam ja dolazio busom (bio je to onaj 'londonac' što je s prednje strane imao posebnu kabinu za vozača) već sam bio pred školom kad je Jozo prilazio gospodskim korakom ravan kao letva. Prišao sam mu s boka da me ne vidi i lupio ga šakom po leđima. To je bio uobičajeni pozdrav i što jači to bolji ali ovaj put on se pognuo i oglasio sa 'auuu' što sam protumačio kao da zna za moju nevolju pa me zeza.
- Rugaš se ha!
- Kome?
- Meni da kome.
- Kako misliš?
- Ae ne pravi se.
- Reci mi nem pojma.
Još je falilo pet minuta do prvog zvona pa sam ga povukao sa strane da ne gledaju baš svi moju muku. Potegnuo sam majicu prema gore pa kad je vidio zavoje skupio je obrve i istaknuo bore na čelu pitajući me tako što se desilo.
- Re'ću ti na velikom odmoru ne može se to su dv'je riječi.
A onda je on zadignuo majicu i okrenuo mi leđa. Haha ovo ste trebali vidjet, krvave brazde.
Da je to kojim slučajem vidio koji 'dr Rubalo' penzija ko iz puške.
Na velikom odmoru.
- Daj pričaj više.
- Prvo ti meni.
- Ne kenjaj, neću ti pričat kako ti se rodica puca šta ti je, samo ima jebene nokte da znaš. Ajde još ti mogu reć da nam je bilo prvi put eto. Ali samo do drugog puta. E da, mogu ti reć da smo skoro išli u ambulantu jer je bilo malo više krvi nego smo mislili da treba.
- Šteta da niste pa bi se tamo ispričali. A one priče do sad: 'ne mogu na sve prste izbrojat'?
- Ts tebe… Zašto si u zavojima?
- Ja, ma ništa, onako. Nakon što sam poševio bukvu bukvina toljaga poševila me po rebrima.
Pažljivo me slušao, radi sebe naravno, a onda kad sam dovršio prvi dio to jest ležanje na zemlji upitao je: ' I'?
- Onda je tetak reko da se ne mičemo odatle i otrčao kroz park a teta me mazila i plakala da što će reći sestri? Trajalo je to kojih petnaestak minuta a onda smo čuli brujanje kampanjole, zakočio je blizu nas, ustvari umalo se nije izvrnuo ali to opravdava zadatak.
Tako smo saznali di je to tetak otrčao. U toj kasarni je bio na službi pa je obuko svoju uniformu zastavnika, naredio dežurnom vozaču da vozi i bratko je 'letio'. Ti zastavnici ako nije bilo viših činova u blizini djelovali su kao mali generali. A inače su vodili magacine, knjižnice ili kuhinje i sve su znali, sve.
Utovarili su me i palo je naređenje 'vozi'. Poskočila je kampanjola i zakopala zadnjim kopitima kao jangir. Opet put kasarne.
Tamo je bila vojna ambulanta jer tetak je vjerovao samo vojnim doktorima pa makar oni bili i stažisti. Sve je dignuo u pripravno stanje i ušao sa mnom u ambulantu.
Nakon vizualnog pregleda stažo je rekao da moramo do civile bolnice radi rengena. To je naljutilo tetka. Kako to ne radi vojni rengen ej. A kad smo već bili na putu zapovijedi vozaču.
- Uključi rotirku.
- Nemam druže zastavniče.
- Ima da je ugradiš!
- Ali…
- Jasno!
- Razumem.
Opet je bio sa mnom i polemizirao s doktorima da on 'zna što je botanika' (pa se ti misli) što je izmamilo čudne poglede ali adut što je visio za opasačem bio je jači pa su šutili.
Jedno rebro napuknuto pa su me zamotali a onda me kampanjolom odvezli pravo doma.
Radi mira u kući nagovorili su me da lažem kako sam bio napadnut i da me on, tetak, spasio. Eto.
I što misliš 'ko će duže pamtit tvoju jebačinu, ti ili ja?
|
