- Stipe Stipe probudi se vrag te odnija eno ti zvoni.-
Sneni čovik se trzne, promrmlja i sidne na postelju trljajući oči.
Sparina se uvukla u kuću dihat ne da, nema ni bave od vitra, sve je rastvoreno ne bi li se dobilo malo arije. Kod susjeda se čuje hrkanje i poneki prdac,... eno se negdje čuje i škripanje postelje, neko ipak radi i ako je ura i po po ponoći.
I onda crkvena zvona,... ma kako li samo neobično zvone.
Palila su se svitla po kućama, ljudi i žene onako u oskudnoj odjeći izlazili su na ulicu sa nekim strahom od nepoznatog, mističnog i okultnog. Stvarale su se grupice sa onim neizbježnim pitanjima-odgovorima.
- Nije ovo bez nike i baš u če'vrtak sestro moja!-
- Ovako nikad ni zvonilo, nikad.-
- To su Božji znakovi ljudi moji, oni su uvik drukčiji od ljudskih.- Oglasio se promućurni Damjan.
- Sačekajmo svećenika on će najbolje znati, on je božji čovik.- Predložio je Marko.
- Dok svećenik dođe proći će bar dvi ure, ljudi moji vratite se kućama i molite jer našem selu se javio Svevišnji, ovo je novo doba za nas i za selo, javljajte rodbini i prijateljima da su se u našem selu ukazali znakovi. Od danas mi smo Njegov odabrani narod.- Održao je predavanje Damjan očito sa već začetim planom kako to unovčiti.
- Ljudi, nemojmo nikoga čekati nego se uputimo gore prema crkvi da vidimo što se događa a ondi ćemo pitat i remeta Franu koji je najbliži da nam reče je li štogod vidio.- Javio se hrabri Mate.
Ljudi su neodlučno stajali preplašeni i zbunjeni ne znajući što učiniti, onda je Mate podviknuo „Ajmo ljudi“ i masa se kao po inerciji počela kretati. Naprid je bio Damjan sa pričama o novom dobu i odabranim sisavcima.
Masa se čoporativno sa strahom kretala prema crkvi zbijeni jedni uz druge kao mali mačići. Koračali su u onoj oskudnoj odjeći te kolovoške vrile noći sa velikom spremnošću da svaki čas pobignu nazad. Tako zbijeni kao u rogu osjećali su tila jedni drugih. Mati slijeva bješe žena Stipina, jedra i propupala ka najslađa smokva. Ne mogavši odolit spusti Mate ruku iza niz njezin kanjon, još mrvu niže i punom šakom obgrli i poduhvati vlažnu mekotu. Ne smi se čut, mora bit kuco a Mate gušta, jebe se njemu što je i kome zvonilo...
Onda je Mate kriknuo ka da ga je koplje probolo pa svi stadoše ka ukopani i okrenu se prestravljeni prema njemu s onim pitanjem na licu koja su se jedva razaznavala na po metra. Žena Stipina povuče ruku za koju je Mate mislio da je uzvratni posjet njegovoj muškosti a ustvari ga je stisla za jajca, može bit da je kajganu napravila, i povukla, šta povukla čupala da je bidan vidio sve pa i one još neotkrivene zvizde.
- Šta je bilo govori.-
- Vidio sam nešto.-
Di, šta si vidio, jeli još vidiš, bila su rafalna pitanja.
- Neko svitlo ma nema ga više ajmo dalje ajmo.- Smukom je izgovorio Mate.
Kad su došli do šematorija gledaju unutra s velikom željom da ne vide ništa, neko je osvitlio lampadinom crkvu i zvona i konope ali bješe sve u redu. Bio je to remeta Frane rekavši da on nije ništa vidio.
Javio se opet promućurni Damjan.
- Ajmo ljudi nazad kućama nemojmo se mišat u božje posle. To je božji znak koji se ne objavljuje svakome i budimo sritni da se objavio nama. Slavimo ovi dan kao novu slavu našega sela i objavimo to narodu virničkom neka posite ovo sveto misto.
Ajmo sad ljudi, nazad doma.-
Nije se nikoga tribalo molit, ako su gore išli dvaest minuta nazad su bili za četri.
Cilo ovo siromaško selo naglo je procvalo, novci su doticali sa svih strana iz žepova kolona vjernika sa krunicama u rukama. Penjali bi se prema crkvi na misto ukazanja znakova a kasnije tražili smještaj da otpočinu i prenoće.
Kuće su nicale kao gljive nakon kiše, prodavale se parcele, vrtovi, staje, svinjci, kokošinjci....
Sve je to bilo pretvoreno u objekte za stanovanje i sve se iznajmljivalo nije bilo cjenkanja.
Te godine ostat će zlatnim slovima upisane u povisti sela.
Crkva se uredila, dogradila, iznikle gostione, kafići, restorani. Okrećali se janjci i odojci. (kad god je kome dobro oni najebu). Bilo je to najlipše vjersko izletište u okolici s tolikim brojem posjetitelja da su stari mištani govorili da nisu ni znali da ima toliko naroda na zemlji?
Proletilo je dvanaest godina.
Jasna se vraćala sa svojim ljubimcem iz dućana, pas je prošo trinaestu i oslipio no nije ga dala uspavat neka njega s njom ta jon se beštijica uvukla pod kožu, njezin virni Medo.
Imućni Damjan uštirkan stajao je pred kapiju svoje vile a njegovo carstvo od nekoliko kuća za iznajmljivanje kao poželjne udavače blištile su se jedna do druge. Od kad se dogodilo čudo on je zavrtio lovu da glava zaboli.
Slipi pas je išo uz nogu svoje gospodarice i kad su prolazili mimo Damjana na zaziv „dobar dan“ on je nabusito odgovorio.
- Kaže se faljen Isus ženo, naući to mi smo božje selo.-
Nije mu ništa odgovorila a pas ka pas podigne nogu i obilježi nogavicu damjanovih hlača. Ovaj bisno zamane nogom da ga udari ali onako debel i nezgrapan sa sedamdesetidvi godine promaši izgubi ravnotežu zaljulja se i ka minirani neboder sruši se na kraj nogostupa udarivši leđima o ivičnjak i ostade ležat.
- I to je božji znak da znaš, ne tuci onoga ko ti je dao moć i kapital.- Izletilo je Jasni.
- Pomozi.- Čuo se tihi vapaj iz njegovih mesnatih usta.
Jasna je čučnila da bolje čuje što jon govori.
- Pomozi.- Ponovio je. Uzela je mobitel i okrenila broj hitne i objasnila o čemu se radi.
- Nemoj se micat brzo će oni stić.-
- Zašto si ono rekla a?- Skoro šapatom je pitao.
- Koje.-
- Da ne tučem onoga ko mi je dao moć i kapital.-
- Onako.-
- Nije onako ne, odavno je meni proradio kliker ali ne znam detalje,... reci mi, ti znaš ti si od remete žena a najbliži ste crkvi... reci mi možda je ovo ...-
- Ajde sve će biti dobro samo se nemoj micat tako su rekli.-
- Molim te reci mi.- Inače Damjan nije imao običaj moliti.
- Ma c, nemam ti šta reći e.-
- Imaš imaš, molim te.-
- Ne mogu zavitovali smo se ni crnoj zemlji da ne rečemo.-
- Ti i muž.-
- E.-
- Ali kakve veze pas ima stim, nije se on zavitova, sa' mi je ža što sam ga tija udarit, ostarija je ka i ja. Puno ga voliš a?-
- I previše on je ka čeljade ka dite koje mi Bog nije podario, on mi je.... –
- Ima li mu pomoći ja bih platio operaciju da opet progleda da se ne muči.- Lukavi Damjan je navodio „vodu na mlin“.
- Šta si reka.-
- Ja ću platit operaciju ako mu se može pomoći.-
- Ti bi platio operaciju?- Nije se mogla načudit Jasna.
- Koliko god da košta nije u pitanju, dajem ti rič.- Tad je zajecala i probile su suze.
- Ne plači Jasna, ja jesam naizgled bezosjećajan čovik ali vanjština je često drugačija od duše. Ne brini koliko god da košta sve ću ja platit kad je on meni pomogo, reče li tako.-
- Ti bi platio... koliko god da košta?-
- Nije u pitanje viruj mi koliko god da košta, sve, sve će Damjan platit.-
- Ee Damjane, tako si me taka tom svojom dobrotom, ko bi reka da je to oni isti bahati Damjan.-
- Reci mi Jasna, reci to ni crna zemlja neće znati.-
- Ajme ne znam oće li me Bog pokarat da prekršim zavjet.-
- Možda i bi da to nekome drugo rečeš, ali meni o kome se direktno radi neće, može ti Bog samo dobro učitnit.-
- Dobro...ajme meni... poslušaj.... Kad je Frane, muž mi, bija kupija nove konope za zvona da ne bi propadali na kiši i suncu namaza ih je sa svinjskom masti i namota na onu kuku di se inače stavlja konop. Ali kako bješe konop nov a uz to i klizav spao je i osta visiti na po metra do zemlje.
Naš Medo kome je bilo godinu dana, zaigran i vesel bio je s nama, ka i uvik, i mirisao one konope kad ih je moj muž stavlja a ja mu pomogla, vratio se po noći i skakao vatajući konop i lizao onu mast. Kako ih je potezao tako su se zvona oglašavala čudno i u nepravilnom ritmu. Onda se skočio moj muž i odma pošo tamo, vidija o čemu se radi i doveja ga doma prije nego ste vi iti krenili iz sela. Ali te zaklinjem sa zdravljem da nikad nikome ne rečeš o ovome.-
Deboto da i neće. Deboto da nije niti čuo cilu priču jer su ona dva bistra oka ostala otvorena nepomično gledajući u veliku krošnju masline pred kućom. Damjanu će ona ista zvona koja su ga dovela na tron imućnog čovjeka odsvirati vječnu melodiju jednako onako sa tugom u glasu kao kad ispraćaju i beskućnika.
