I tako ja već neko vrijeme pokušavam redefinirati i osmisliti svoj život i postojanje. To neko vrijeme je( otprilike uzeto) neke 2 godine, od kad sam se po drugi put, ali ovaj put sama samcata, uputila iz roditeljskog doma u veliki bijeli svijet. Neki od vas bi mogli pomisliti „samo toliko?“, drugi bi možda rekli „toliko dugo?“. Ja ne znam. Ne znam koliko je potrebno čoviku da osmisli i nađe razloge za svoje postojanje i bivstvovanje. Jedan dobar period svog života sam mislila da znam tko sam, što želim i kud moj život vodi. I onda mi se, kao i velikom broju svih poštenih ljudi koji su završili uploadani u bespućima interneta, sve to nešto pošemerilo i ja sam zapela. Izgubila sam glavnu ulogu u sapunici u vlastitoj režiji i vrijeme je bilo za novu karijeru.
E sad….prva postaja nakon nagle promjene uloga je bila zabava.
Tako sam ja nekako završila u lunaparku. Međutim, kao majka svih zajeba, ja nisam tamo bila mjesec-dva-tri. Cijela godina je izgledala kao da mi je netko platio vožnju na vlaku smrti (ili kako se već zovu ona čudesa šta velikom brzinom iđu gore-dolje), a čiča lunaparkist zaboravio zaustaviti mašinu nakon što je plaćena vožnja završila. I tako sam ja bila gori, bila doli, pa opet gori, pa malo doli. E sad, nije da ja nisam navikla na orijentaciju gori-doli, ali je valjda to prije bilo nešto sporije, pa bi između doli i gori prošlo i po par miseci….a sad sam gori-doli bila svaki jebeni dan….i nikako se ja nisam uspijevala skinuti se sa te vražje mašine…..bilo mi je zlo ….a centar za ravnotežu mi je uvik bija malo sjeban….
Međutim, došao je taj trenutak…ili je nestalo struje ili je ovaj napokon skužija di je botun za zaustavljanje Đavoljeg stroja i ja sam sišla.
Sva sretna, bila sam spremna za slijedeću ulogu….karijeru života. Ideja je bila tu, plan je bio tu, motivacija je bila tu (na mahove doduše). I krenula sam ja u osvajanja i pohode. Malo bi me krenulo, pa bi malo stalo, pa korak naprijed pa dva koraka nazad, ali gurala sam ja i gurala. Pokušavala sam ja osmisliti tu vlastitu sebe…i sve mi se nešto činilo da me ide…dok…
...dok se jedno jutro nisam probudila kod staraca od kuda sam i krenula u potragu za sobom. I onda sam skužila da sam ja zapravo svo to vrijeme spavala…samo onesviještena. Vrteljajući se na ringišpilu u krug bez ikakvog smisla i razloga…..