CHABLIS

Jednog hladnog zimskog dana Joško se vraćao iz škole. Hodao je po pločniku, a kada je došao do parka trčkarao je kroz snijeg koji je toga dana zatrpao grad. Na leđima mu je poskakivala školska torba, a na glavi coflek na vrhu šarene vunene kape koju je isplela baka. Već je pao sumrak i park je bio prazan. Joško je zastao da napravi samo jednu grudu snijega. Bacio ju je u visinu i kad je pala raspala se u komadiće. Napravio je drugu, malo veću i njome pogodio grm na čijim ogoljelim granama je bio snijeg. Začuo je neki tihi cvrkut. Približio se grmu i na tlu ugledao pticu. Bila je mala, siva i bespomoćna. Joško se sagnuo i približio joj se, ali ona se nije micala. Činilo se da je ozlijeđena. Skinuo je svoju vunenu kapu, nježno podigao ptičicu i stavio je u kapu. Tako ju je ponio kući.
- Mama, našao sam pticu. – rekao je ulazeći u dom.
- Bila je ispod grma u parku, možda ima polomljena krila. – nastavio je uzbuđeno govoriti.
- Možda je samo promrzla. - rekla je mama i prihvatila Joškovu vunenu kapu u kojoj je bila ptica.
Joškov je tata veterinar. Pregledao je pticu čim se vratio s posla. Rekao je da ima ranu. Netko ju je pogodio zračnom puškom. Očistio joj je ranu i dao hrane i vode. Smjestili su je na balkon, zaklonili od hladnoće i ostavili da se na miru oporavlja. Joško je bio sretan što je spasio pticu, a žalostan što neki ljudi životinjama nanose zlo. Ptica se uskoro oporavila i jednog dana samo je odletjela. Joško zna da će se ona vraćati na njegov balkon. Čitavu zimu u hranilicu na balkonu stavljat će joj sjemenke suncokreta i prosa koje je u dane oporavka slasno kljucala. Za uzvrat u proljeće će ga, umjesto sata, buditi ptičji cvrkut.