CHABLIS

I sad ti pomisli kako će to utjecat na malog! Prepušten sam sebi i tim budalama u školi. Da mu je bar otac ovdje. Ali ne, njemu se živo jebe za sina i za mene! Ma nije on otišao trbuhom za kruhom, nije on mislio na popravljanje standarda obitelji, otišao je on za slobodom. Lako je s motorkom šetati kanadskim šumama i piliti. Kad si muškarac.
A ja, majka… Majka kojoj je na grbači ostavio domaćinstvo, a on će, kao, slati pare. I šalje on, šalje. Ali ga već deset godina nije bilo tu. Kako je otišao tako je i ostao. Već je sve te javore tamo mogao porušiti! Da mi je sad ta motorka ja bih njega napola! I ovako sam završila tu s vama koji ste i vlastitim rukama davili. A njemu bi trebalo suditi, njemu, ne meni. Njemu jer samo šalje pare, a ljubav i brigu ne poznaje.
Da je mali imao oca kraj sebe možda bi imao više samopouzdanja. Možda bi više učio. Ili manje učio, a više znao. Ovako, nit' ima oca, nit' znanja, nit ocjena za prolaz.

Nisam ja ništa loše mislila, ali ta bezosjećajna babetina me prijavila. Radi pišljive plave koverte s pedeset eura! Lijepo sam joj rekla gospođo profesor ovo je za vas, sitnica, nemojte se uvrijediti, nije puno… A ona meni hoćete molim vas izaći, što vi mislite tko sam ja. Pa znam ja, ona je razrednica, što me pita gluposti. Radila sam ja tako i u osnovnoj školi, ali nikad nisam naišla na takvu budalu. Ljudi bi lijepo uzeli, spremili u džep, u torbu i sve u redu. Meni nije puno, njima očito dovoljno, jer mali je odmah bolje učio. Ali ova… sačuvaj me Bože! Zapjenila se, pocrvenila, poplavila, počela vrištati da izađem, kad ja stojim dalje i molim je i kumim da primi, a ona kaže birajte, hoćete kroz vrata ili kroz prozor. Vidjela sam da je vrag odnio šalu, kako je luda još bi me i kroz prozor gurnula. Pokupila sam koverticu, vratila je natrag u torbu i mislila otići na kavu dok se furija ne smiri, a onda pokušat ponovo.
Razmišljala sam da dodam još pedeset unutra, ali opet, nije ona mogla znati koliko je bilo, ona je to tek tako odbila, ne razumijem zašto. Ako je premalo, dat ću ja još, ali još mi se nije dogodilo da me netko sâm traži više. I otišla sam na kavu, s namjerom da pokušam za četrdeset i pet minuta, pod odmorom, neka se ona malo smiri. Davala sam ja i njenim kolegama, sve je uvijek bilo u redu. Od jedinica odmah nastale trojke, negdje i četvorke.
Vratila sam se, ušla u sobu za roditelje, a s njom su sjedili kolege koji nisu imali njenih problema. Dobar dan, dobar dan, kažemo si. Evo mene, oprostite ako smetam. I mislim bit će lakše, kolegama sam već dala, neće se pred njima opirat, a očito su o tome i pričali, jer zašto bi baš oni bili s njom. I izvadim ja kovertu, a ona grakne, sram vas bilo, imam svjedoke! To što sam je ja smirivala i govorila da su i oni dobili nije ništa značilo, moja riječ je bila nula, ogromna nula jer i oni koji su već dobili su stali na zadnje noge i prijetili mi, rekli da ih vrijeđam i sramotim, da govorim laži.
Da je taj moj drvosječa ovdje, možda bi bilo manje para, ali više razumijevanja i dijete ne bi imalo problema u školi. A sad sam ja u zatvoru, on je u Kanadi, mali kod bake, a i to je pitanje do kad, jer tko zna što će socijalna služba odlučiti.
Mogu samo brojat ove rešetke, jen', dva, tri…