CHABLIS

Ukazala se. Ukazala se i trebalo ju je iskoristiti. Prilika za odlazak u Beograd. Ipak je to nekad bila metropola! A sad? Radi li se o nekropoli ili je sve puno života valjalo je provjeriti.
Svi pričaju o Sajmu knjiga pa daj čoveče da i ja to vidim! Mujo razmišljao da ide sam (neš majci bez mene!), a onda uletio taj produženi vikend pa, eto, došlo do promjene plana i nas dvoje kupili karte za vlak i krenuli.
Prije puta sam malo proučila turistički vodič, pročitala par pjesama na srpskom, malo na latinici, pa malo na ćirilici (zlu ne trebalo).
U Zagrebu smo malo prije ponoći ušli u vlak i drugog jutra malo poslije sedam izašli iz voza u Beogradu. Onako krmeljavi bauljali smo ulicama u potrazi za kafićem u kojem bismo popili kavu, gledali kako se Beograd budi, zaključili da su otvoreni kafići samo na kolodvoru, a buđenje ide nešto mnogo sporo, izgleda same lenštine i pospanci. Ulice puste. I tako tumaramo mi, tumaramo i ugledamo neki „caffe dream“ u koji pokušamo ući petnaest do osam, ali jok bato , ne mere. Tek kad je bilo osam može da se uniđe i tako mi u osam nula nula unišli i seli. Promrzla brate, pitala se gde je ta njihova gostoljubivost i gde njihovi radnici struse rakijicu pre posla. Muji odmah upale u oči sise konobarice. Morala sam da ih vadim, da mi čovek ne oslepi. Kako je tek početak tako još mešam ijekavicu i ekavicu, ali brzo se ufuravam. Ni rođena keva me telefonski ne bi prepoznala.

Jutro u Beogradu




I tako popismo mi kafu pa odosmo do našeg hostela. Izvana izgleda k'o bordel, iznutra za svaku pohvalu i preporuku.
Sve l epo čisto, u svakoj sobi TV sa satelitskim prijemnikom, računalo, bežični Internet, na hodnicma dve masažne fotelje, sprave za vežbanje, na svakom spratu čajna kujina s velikim praznim frižiderom, šporetom, mikrovalkom, čisto i prostrano kupatilo, veš mašina, mašina za sušenje, a zaposlenici ljubazni.



Kako smo došli prerano nismo odmah mogli u sobu pa smo ostavili stvari i krenuli u grad. Otišli smo do hrama svetog Save koji se upravo renoviše iznutra, a to impozantno arhitektonsko delo na najvišem delu grada građeno je gotovo čitav dvadeseti vek. Za neupućene Sveti Sava beše arhiepiskop, državnik i prosvetitelj pa valjda zato ima tako veliki hram.




Osnovao je i organizovao pravoslavnu crkvu, ujedinio srpska plemena (valjda mu nisu na pameti bile neke pizdarije koje su se kasnije desile) širio veru, rodoljublje i pismenost. Da je živ sigurno bi s nama otišao na Sajam knjiga.
Krilatica ovogodišnjeg sajma knjiga je „Pamet u glavu“ i to se može videti na svakom ćošku, sa strelicom u pravom smeru, tj. u smeru sajma. Pa nakon što smo se okupali jutarnjim sunce ispred Svetog Save krenusmo pešice prema sajmu.



Dođosmo među prvima, što i nije loše jer barem može nešto da se vidi, jer kad nahrupe ne možeš se pomerit ni simo ni tamo. Tako mi prohodasmo malo, obiđosmo štand s naše dve knjige (Put i Annapurna) koje se prodavahu k'o halva i onda se iskradosmo nekako na jedvite jade napolje.
Sad već beše vreme ručku pa odosmo u Manjež. Za početak nazdravismo s rakijom od kajsije, ladnom, samo je klizila niz grlo.

Prošetasmo još malo pa pođosmo prema hostelu malo odmorit noge. Budući da smo prvi ostavili stvari u hostelu, kad još nije bilo moguće unići u sobe, a došli poslednji preostala nam je jedino prolazna soba. Kroz našu sobu u svoju prolazili su Slovenci. I tako ispade da smo mi Hrvati uvek negde na granici s EU. Nismo se dugo odmarali, krenuli smo dalje. Otišli smo do Kolarca gde je bio 26. beogradski jazz festival. Svirao je Enrico Rava jazz quintet. I? Rasprodano. R a s p r o d a n o. Kao da celi svet sluša samo jazz. Karte su bile po 800, 1000 (hiljadu) i 1200 dinara, tapkaroši ih prodavali po dve hiljade. Nije nam ni u peti bilo da bismo ikada karte za jazz kupili od preprodavača!!! Ali kupismo, dve za 3000. Rek'o Mujo da nema više pa se tapakaroš ražalostio nad nama i još nam poželeo da uživamo. Jao bre, kako dobar svet!

I tako nakon odličnog koncerta vratismo se u našu sobu. Nakon što smo legli i tek što sam usnula netko otvara vrata, u mrklom mraku udari nogom u noćni ormarić, okrzne o moj krevet, ulovi se za čaršav, druga spodoba pokušava upaliti svetlo, prva vrišti, druga je naguruje, jedna završava u Mujinom krevetu, gdo pa to je, pita prva spodoba, nemaš nič protiu da si v mojem krevetu, govori Mujo, punčka je pri meni, kažem ja, neču, moj mož je nedvomno najbolj nadaren, budalo, kažem ja pa nisam ja muško,upala si u ženski krevet, ja mam joške, veš. Njen se pa pritajio negdje kraj Mujinog kreveta, palim noćnu lampu da vidim kog vraga njih dvoje rade, ferdamani hudiči, ova pokraj mene cmolji žalostna sam i sramočena kot Slovenka, Mujo gura Janeza iz kreveta jer je pijan k'o ćuskija, smrdi na daleko, ja Mojci brišem suze i ustajem, vodim je prema njihovoj sobi, Mujo odvlači Janeza i zatvaramo za njima vrata, najradije bismo ih zakračunali, ali ako zakračunaš kako ćeš u Evropu,moraš da misliš na sve. Konačno se bacamo u svoje krevete i zaključimo da je dobro da nije dugo trajalo ovo naše swingersko iskustvo. Ipak, bila je to samo moja noćna mora.
Ujutro nas budi Janez, za minutu me pretekao za odlazak u kupatilo, bojim se na šta ću da naiđem, na bljuvotine i smrad, no beše sve u redu. Ni ispričao se nije, svinja jedna pijana.

Kavana Ruski car


Pogled na Savu s Kalemegdana




Drugog dana odlučismo obići još neke znamenitosti, Kalemegdan, Skadarliju, provozati se beogradskim tramvaaajem, trolejbusom i tako stigosmo i na Dedinje do Kuće cveća, do večnog počivališta druga Tita. Bila sam iskreno začuđena da ima turista, da muzej nije zapušten, park je uređen i baš je lepo.

Razne štafete


Prije nego se dođe do mrtvog druga prođe se pored kamenog, ili već nekog takvog, htedoh reći da sam prošla pored kipa druga Tita pa se po partizanski fotografisala čučnuvši pored njega. U povratku ugledasmo i neki goli ženski kip, ja pomislila da je to neka partizanka, ali kaže Mujo nije partizanka, partizanka uvek ima titovku i pušku pa čak i u krevetu. Otišli smo pešice do Topčidera gde smo u Konaku kneza Miloša nazdravili ovom lepom danu i nama u njemu rakijom od dunje.




A kad je tu rakija ne mere da prođe bez pisanja pa odlučih ovom gradu napisati pesmu. Kafane su nekad bila mesta gde su se pisale pesme i nalazila inspiracija z njij, a vodile su se i ozbiljne političke debate. I tako uzela olovku i napisala:

Beograde, lepi grade
što na dve reke stade,
Beograde, beli grade š
to prigrli sve umetnike
da na svojim delima rade.
Đura je pisao pesme,
Krleža smišljao drame,
Tin Ujević u rakiji mnoge utopi dane.
Umetnici novi ka tebi hrle
da svoje tragove u tvoje utisnu pragove.

Tu ne beše kraj, posle ručka odosmo na Adu Ciganliju da malo uživamo u reci.



Bicikli se rentaju na veliko. Čujem jednog malog kako kaže "Oću ovaj",a ćale odgovara "nemoj taj, taj ima deset brzina, koće to da menja?!"



Počelo je da duva, ubrzali smo korak i na kraju seli u neku malu kafanicu s čijeg zida nas je gledao Ratko Mladić, ali mala partizanka nije imala pušku pa nismo mogli ništa da uradimo već popismo piće i odosmo dalje. Nakon što smo se par minuta odmorili u hostelu (iskoristili i masažni fotelj) beše vreme za večeru pa se uputismo u restoran hotela Majestic gde nas mnogo obradova situacija s Kinezima. Za stolom sedi jedno društvance Kineza, a konobar se nudi da ih fotografiše te prstom pokazuje na foto aparat i kaže „škljoc-škljoc“. Mogu misliti kako se Kineze dojmila ova naša onomatopeja škljocanja. Večera ukusna, vino možda malo pretoplo, ali nije vreme za kuknjavu, odosmo mi dalje. Pravac bioskop. Sedamdeset i dva dana. Prošlo je brzo, moglo je biti i bolje. Previše stereotipa, ali tko sam ja da ocenjujem film. Verovali ili ne, danas su nas preselili u novu sobu, samo za nas. Nema pridruženih članova bivše Jugoslavije, nema. Spavali smo k'o zaklani, ali vere mi niko nije ni prob'o da to uradi. Domaćioni su bili divni, pazili nas i mazili, svakako ćemo ponovo doći. I tako osvanulo i treće sunačano jutro u Beogradu. Kosančićev venac nam je bio novi cilj.




Tamo smo ujednoj kafanici popili kafu, napolju, za one smrznute i čebad su priredili.I jedna lepa maca nam se pridružila.
A dalje smo prošetali do Ušća, do mesta gdje se odvija buran noćni život. No, mi smo seli na jedan lepi splav, naručili rakiju od zove i uživali u gnjurcima, patkama i labudovima.






Na povratku odosmo još jednom u Skadarliju.



Tamo sam sela Đuri u krilo (kad sam već pesmu o njemu pisala) i onda u restoranu Putujući glumac pojeli pre puta mešano meso koje, eto, baš i nije bilo dobro kako je moglo biti.

Usnulih ima posvuda



Voz za Zagreb kretao je u tri časa i dvadeset i pet minuta, a navečer u dvadeseti dva sata i četrdeset i pet minuta stigli smo vlakom u Zagreb, zeli svoju prtljagu i popevajući „Vraćam se Zagrebe tebi“ ušli u najljepši grad na svijetu.