CHABLIS

Ti moja ljubav jesi
kao što more moje je,
širinom svom
i planine
visinom svom.
Dašak vjetra u ljetni dan
i kaplja kiše ti si,
daleka sjajna zvijezda
što ulazi mi u san.
Ti moja ljubav jesi
neuhvatljiva i meka,
kad sklopim oči
u san ćeš mi doći,
znam.
Kad se zorom budim ranom
ruku pružam,
znam,
tebe nema
jer sve je samo
moja tlapnja i moj san.

Treće (3.) blogersko okupljanje u ArtNetcafeu. I čekam ja tako, čekam,…i ne dočekam. Kao da se radi o Godotu. Pa čekam još malo, ali nigdje nitko o tome ne piše. Znači li to da se o tome šuti? No, bilo je dobro „koliko god mi šutjeli o tome“.
Vidim, nema druge nego da ja nešto napišem. Mislim si, možda nekoga zanima. Istina, neće puno toga ovdje pročitati, možda tek toliko da i sam poželi doći na novo okupljanje koje će biti krajem mjeseca.
Moja preciznost mi nije dopustila da dođem puno prije početka, niti da kasnim, pa sam stigla, kao možete i sami zaključiti, u pravo vrijeme. A tamo su već bili i Glojgl, i Korvin, i Porto, i Tonkko, baš kao i gosti i publika. Celeste je sve vrlo lijepo izorganizirala, skakutala oko nas, oko kompjutora, oko mikrofona…i ono što mi se najviše dopalo je neko vremensko ograničenje, po petnaestak minuta po blogeru, što daje dovoljno prostora za čitanje, a opet ne dozvoljava da čitač do besvijesti zamara publiku, jer koncentracija nakon nekog vremena ipak opada. Da ne govorimo o onima koji kad jednom uhvate mikrofon drže se za njega grčevito kao za slamku spasa. I čitaju, čitaju dok ih glasnice ne izdaju. Onda juriš po injekciju botoxa ravno u glasnice, ali kad se vrate mikrofon već grli drugi egotripovac. Zato bravo Celeste, petnaest minuta je optimalno vrijeme. Tonkko je bio nekako sramežljiv, svoju je poeziju pročitao tako plaho ali „na eks“, još se nismo ni snašli već je bilo gotovo. Njega svakako treba zvati češće da se malo razgoropadi, previše je skroman. Druga sam bila ja na redu. Ni ja nisam iskoristila u potpunosti svojih petnaest minuta, no ionako se kasnilo s početkom (to sam već trebala naučiti do sada). Pročitala sam dvije pričice, a u funkcije prve su bila i moja montažna krila koja su još malo podigla atmosferu, a kod mene bome i suze od smijeha. Evo vam mojih krila anđeoskih (koja mi sad dobro pristaju jer sam se i zaokružila poput anđela).

Prijateljica mi je poklonila stabljiku rascvalog pamuka, u nadi da ću jednog dana biti popularna poput Orhana Pamuka.

Glojgl nas je iznenadio svojim kratkim filmom, Korvinu, kao ni Portu samopouzdanja ne nedostaje. On je igrač u zadanom vremenu, a onda je stigla i njegova gošća koja nije blogerica, ali koja je napisala jednu priču pa ju je odcvrkutala u narednih desetak i više minuta. Tu sam već postala nervozna, jer u metropoli ne voze tramvaji do kada traju kulturna i subkulturna okupljanja nego do kad ZET kaže da voze. A kad ZET kaže fajrunt onda tabanaj ili plati taxi. Porto kuži igru, zadnji je na redu, glasno i ubrzano čita poeziju, radi ujutro pa kuži da je vrijeme za počinak, najavljuje svog gosta-pjesnika koji čita dijalektalno-naturalnu poeziju i u 23:30 oficijelni program je završen. Tu se mikrofona dohvatila pjevačica, ali ja sam zgrabila svoj ogrtač i šmugnula jer činilo mi se da će se to pretvoriti u karaoke. Što se događalo kasnije, koliko je trajalo čavrljanje i druženje pojma nemam jer sam pokušala i uspjela uloviti tramvaj koji me prebacio preko Save, a onda samo još malo i bila sam doma. Ako mislite da sam se odmah latila olovke i papira varate se, vrlo brzo sam se bacila u krevet i spavala do bijelog dana.