 | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
 
Gornja lista je sređena po mojim internim pravilima čitanja tekstova na webu (od kojih uzimam sebi pravo da odstupim kad god mi se svidi)
Žao mi je ali u principu NE čitam tekstove: • u kojima umjesto č i š piše ch i sh jer su mi naporni. Znam da nemaju svi hrvatsku tipkovnicu i kad naiđem na c,z,s to mi ne smeta. • koji su napisani tamno sivom bojom fonta na crnoj pozadini ili nešto slično, čitanje na monitoru mi je ionako naporno tako da ne želim još više naprezati oči. • koji su prepuni smajlić-umetaka - povremena sličica koja podcrtava tekst je simpatična i zgodna, ali kad iza svake druge riječi stoji smajlić, tekst postaje iscjepkan i (opet) nečitljiv. • koji nemaju proreda, velikog i malog slova, točke i zareza - u takvim tekstovima se izgubim i postaje mi nemoguće pratiti ih • koji su napisani nekim posebnim fancy fontovima jer me zamaraju..... na kompu imam instalirane skoro sve zamislive fontove ali kad se radi o čitanju teksta na webu priznajem isključivo Verdanu, Tahomu i Arial ne manje od 10px. • koji su morbidni ili prostački van nekih (mojih) granica - nemam dovoljno jak želudac i ne želim se prisiljavati da čitam nešto što mi ne prija. • koji su copy/paste s engleskih stranica. Ne zato što ne govorim engleski, dapače, znam ga jako dobro, nego što smatram da je neka vrsta pristojnosti da se tekst upućen Hr čitateljima prevede. I sama to radim (i znam da je katkad vrlo teško) ako imam potrebu da citiram neke strane navode. • u koje su umetnute slike širine cca 1 200 px zbog kojih trebam scrollati lijevo-desno da bi pročitala cijeli tekst - to me umara. |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Život u dvoje - kupovina
♥ 09:35 - ♥ Komentari (8) - ♥ Isprintaj - ♥ #
Subota je ujutro.Gospodin suprug koji bi inače radnim danom vjerovatno spavao do 3 popodne, probudio me u 8 s napomenom da se “ustanem već jednom jer ništa nećemo stići obaviti”. Pitam se onako bunovna što to imamo “za obavljati” i onda se sjetim da je prva subota u mjesecu. Dan za veliku kupovinu. Početi dan bez kave za mene je nezamislivo još tamo negdje od 16-te, pa se ustajem i palim aparat. Vraćam se u sobu po cigarete, a zakoniti me zove umiljato: “Dođi malo mužu”. “Dođi malo mužu” znači da se još nekih dva sata nećemo mrdnuti iz kreveta. Ok, meni ne smeta – dapače. Nakon što sam došla malo mužu, isti se ustaje – za razliku od mene on mrzi biti u krevetu onako bez posebnog razloga, to mu je gubljenje vremena (kaže). I dok ja pijem kavu u krevetu i izležavam se, on ide korisno utrošiti vrijeme. Uskoro čujem: “Arggggh.....zzzzzzummmmm.....fijufiju......aaaaaaaa......bummmmm” i njegove komentare: “Daj se makni budalooo....!!”, “Ma odakle sad to puca?!?”, ”Uuuuuuu mamicu ti..... ubi me!!!” . Oko 11 ustajem i oblačim se, slažem plastične košare, tražim čip za kolica...... Dolazim u boravak i kažem zakonitom: “Ajde dušo, bilo bi lagano vrijeme da pođemo.” “Uf, joj, čekaj...... sad je baš napeto ko posrane gaće” (njegov autentični izraz). “A jel? A dobro ajde još po ure ali onda stvarno idemo.” Nije me čuo – sav se unio u monitor i puca po tenkovima. Netko bi se možda zapitao zašto ja naprosto ne ostavim njega da uživa i odem sama u tu kupovinu. Vjerovali ili ne, moj dragi suprug bi se vrlo uvrijedio da to napravim. On ima poseban razlog zašto ide sa mnom. Oko podneva (oprala sam kupatilo i stavila sušiti robu) zove me između dva pucnja: “Alo mala, ima li što za poklopati u kući? Nekako sam ogladnio......” Serviram mu kasni doručak pored tastature. Pola sata kasnije pokušavam mu objasniti da bi ipak bilo zgodno da kupovinu obavimo prije nego padne mrak – začudo on me čuje, slaže se i napokon gasi kompjuter. “Hoćemo li u Real u L. ili u P.?” L. je udaljen od kuće nekoliko km, do P. se imamo voziti dobrih 20-tak, ali ja jako dobro znam zašto me on to pita – dajem odobrenje da idemo u P. Robna kuća je tamo ogromna i u sklopu nje nije samo Real, u kojem obično kupujemo naveliko, nego još i hrpa drugih dućana. Svaki za sebe može nepriviknutoj osobi izazvati vrtoglavicu – kad me muž prvi put odveo tamo bukvalno mi je pozlilo od nebrojenih redova visokih polica s tonama artikala. Sad se već pomalo snalazim – čak znam i gdje se otprilike nalazi jeftinija roba. Uhodano trpamo stvari u kolica – on s jedne strane, ja s druge, uglavnom bez riječi osim povremenih komentara: “Hoćeš li da ti uzmem rotkvice?”, “Uzmi ovaj put samo tri pakiranja mozzarele” ili “Fulali smo policu s jajima, ček da se zaletim natrag...” Kod regala s hranom za životinje imamo malu prepirku oko toga koje vitamine ćemo ovaj mjesec kupiti za Moje Malo Zlato – na kraju uzimamo sve tri vrste. Guramo sinhronizirano kolica prema blagajni. Odjednom njega hvata napadaj oduševljenja iznad vješalice za odjeću: “Ajme gle jakne što je dobra, joj baš nešto za tebe!” Kad bi ja bila drugačija osoba, moj suprug bi svakog mjeseca potrošio najmanje pola plaće na krpice “baš za mene”. On naprosto uživa u tome da mi kupuje neke takve stvari. “Tebi baš treba jakna, jelda?” pita me s nadom. “Ne, dušo, meni baš uopće ne treba jakna, imam ih 5 u ormaru a ionako nosim samo jednu.....” Nekako ga odvlačim od jakni i spretno manipuliram i zaklanjam mu pogled na policu sa ženskim čizmicama. Začudo brzo prolazimo blagajnu i guramo kolica prema izlazu. On nesigurno zastaje i gleda me ispod oka. Znam jako dobro što slijedi, ali ja sam pokvarena žena – čekam da me direktno zamoli. “Čuj, bi li...... mislim.... znaš......” “Da.” kažem “Znam. Ali daj da prvo ovo odnesemo do auta. I da znaš – NEĆEŠ kupiti novi printer.” “Mislio sam samo......” “Znam ja što si mislio ali ovaj mjesec ništa. Nema teorije.” Posebnost robne kuće u P. je to što u sklopu ima i Media Max – mali raj za ljubitelje tehničke robe uključujući sve potrebno za opremanje PC-a. To je u stvari glavni razlog zašto moj dragi mužić svaki mjesec obavezno ide sa mnom u veliku kupovinu. Pobacali smo namirnice u portapak i sad slijedi zabava za njega. Nekoliko puta sam pokušala izbjeći razgledanje pod izgovorom da me boli glava i da bi radije ostala sjediti u kolima, ali moj dragi voli kad ima kraj sebe nekoga tko će bespogovorno slušati njegove stručne komentare. Kad ja ne bi išla s njim mislim da mu ne bi bilo upola tako zabavno. Ne da se ja razumijem u išta – tu i tamo onako čisto vizuelno spazim zgodan laptop, jedino oko čega bi se malo duže zadržala je polica s igricama....... ali ne želim mužu kvariti uživanje. Poslušno idem s njim. Gledamo monitore, zvučnike, printere i scannere, prevrćemo po CD i DVD romovima, isprobavamo ergonomske miševe i tastature...... Kod police s grafičkim karticama već mi polako otkazuju noge. Uzdišem. Tek smo prošli otprilike polovicu izložaka. Pokušavam odglumiti nenadani pad tlaka koji smjesta zahtijeva šalicu kave (odmah iza ugla je vrlo zgodan mali coffee-shop u kojem se može sjesti). Nažalost i moj gospodin suprug poznaje mene skoro isto tako dobro kao što ja znam njega. Ne da se smesti. “Evo još malo pa ćemo doma, pa ćeš si skuhati kavu” kaže mi. “Još malo” traje nekih sat i pol. Barem me poslušao što se printera tiče...... nosi na blagajnu samo neki novi opskurni programčić za..... nešto..... “koji će vratiti ako ne bude zadovoljan”. Sa svim se slažem samo da što prije stignem do auta i ispružim umorne noge. Vozimo se kući. Na prvom semaforu on raspakirava CD i čita upute..... daljnja vožnja teče malo krivudavo ali ipak sretno stižemo pred kuću. Zakoniti sretno uzdiše i uzima sa sobom raskupusane papire s uputama za svoj novi program. “Ti ćeš istovariti one stvari iz portapaka, jelda? Mene nekako bole noge....” kaže mi i juri uza stepenice. “Skini cipele prije nego što sjedneš za komp” vičem za njim. Naravno, ja ću istovariti stvari....... a tko drugi?  |
♥ 09:35 - ♥ Komentari (8) - ♥ Isprintaj - ♥ #