Mislim da si trebam malo posloziti zivot, ali to mi nekako tesko ide kad me stalno nesto izbacuje iz takta. A ja volim red u zivotu, da ljudi imaju svoje uloge, da imam neki raspored kojeg se drzim, da sve ide nekim tokom uz optimalan broj spontanih i ludih situacija. A ja svako malo zavrsim na nekoj nepredvidjenoj kavi, cugi, tulumu, necemu..
Skroz sam nenaspavana..
Spremam se opet zbariti plavokog.. Znam da blabla=svi razlozi protiv i ja osjetim te razloge protiv i znam da ce me otpilit tj necu mu dat da me otpili jer ga necu nis ni trazit poslije. Samo ga zelim ljubiti. Ne mogu misliti na nista dugo.
A sutra idemo van. I to je prilika. I ja to sve kao ne planiram ali u svojoj glavi osjetim da ce se dogoditi.
Mozda bih mogla biti strpljiva i isfurat tko-zna-sto tako da se on totalno zaljubi u mene i mi mozemo onda zivjeti sretno ever after ali nemam uopce volje ni snage za nikakve igrice. Niti imam osjecaj da bi bilosta moglo upaliti.
Postoji drugi dio mene koji vrti po svom djelu glave da nece ic van sutra, da ce doma spavati i spasiti se te sramote uzrokovane nedostatkom ponosa, pameti i samokontrole.
