CAffeine

utorak, 06.02.2007.

DEDA

Rođen sam pojma nemam zašto. Puno se puta zapitaš kad doživiš ove godine sinko moj. Jer u ovim ti godinama nema sna, iako imaš vremena za spavanje kolko hoćeš, nema te sitnice koja ti ne smeta, i svakih sat vremena padne ti napamet ona izreka koju su meni isto tako govorili stari kad sam bio klipan. Da mi je ova pamet i vaše godine. Ali to ti je život, naučit ćeš već....Ko da sam ja nekog slušo kad sam bio mlad.

Ja ti se svaki dan tako ustanem zorom ranom, već iznenađen što uopće mogu stojat na ovim batrljcima što su nekad bile noge, navučem zepe i odgegam se u kuhinju da si skuvam čaj od zelenja što mi svaki mjesec donese susjedov mali. Opasan mali, kažem ti, sinko. Kad ga pitam štaš bit kad narasteš on kaže „Jebač!“ A tek mu je 6 godina, hi,hi,hi boga mu njegovog.... Al vidiš šta sam ti htio reć, danas sam čaj pio i popodne, a to nikad ne radim, samo kad dođe specijalna prilika. A danas je bila specijalna prilika, a sad ćeš vidit i zašto.

Posrčem čaj, pa s bolom u krstima obučem svoj kišni mantil koji je u zadnje vrijeme težak ko crna zemlja, pa išetam na ulicu. A ono hrpa djece, galame, larmaju, ječi ulicom, nabacuju se lišćem. Mislim si, i ja bi se malo nabacivo, al ne smijem, uvijek me uščakne išijas čim samo pomislim da se sagnem, a kamoli da se još sad nabacujem s njima dripcima. I onda zapalim duhan, znaš onaj moj, od susjeda, onaj što onako fino greca grlo. Po okusu, reko bih, ubran u Dolini Neretve. Miri ko jasmin, isusa mu njegovog.

I ja ti polagano uz ulicu, pozdravim par susjeda, i jedva čekam da dođem do trafike da opet vidim svoju Slavicu. Nije ona meni ni rod ni ništ, samo radi u toj trafici. Ja ti svaki put kad idem na doručak, svratim tu da kupim Večernji, i onda se zapričam s njom. Pa onda mi tako blebećemo o koječemu ko dvije babe, božemeprosti. Slavica se uvijek smije, podsjeća me na jednu malu iz Broda oko koje smo moj Tadija i ja trčali ko dva kozlića, taman je to bilo nešto prije rata. Onog Prvog.. Ista, ista, kažem ti.

I sad, dođem ti ja tamo, kad ono niđe Slavice.Umjesto nje, neka baba, krezuba, zrikava, i prištava ko kondukterka. I još te gleda tako ko da si joj nešt kriv što samo oćeš novine kupit. Nemoš joj gledat u oči pa da si još tolki. I ja kupim Večernji, trudim se da je ne gledam i samo se udaljim, i osjećam kako me šiba pogledom u ta moja nejaka pleća. A ono lišće sve mi se natiskalo oko nogu, pa teško odam i mislim si: Jebem ti i kondukterku trafikanticu, jebem ti gradsku čistoću koja ne radi ono zašta je plaćamo i jebem ti leđa što me bole...!

Nekako se dovučem do Adrijana. I sve nešt gledam, sumnjivo mi, nekako pusto, nema ni žive duše na terasi. Gledam, gledam i primjetim ona žuta slova na izlogu, ono što piše „Mesa s Roštilja“, „Gazirana pića i sokovi“. Sam kad ih vidiš, odma ti nekako toplo oko srca, kad znaš kakav te roštilj čeka unutra, i onaj sjajni ljuti lukac i mokra lepinja iz koje se cijedi mast. Ma milina! I sad gledam ti ja ta slova i primjetim da tu nešt fali. „M“ od mesa oguljeno, E nekako izobličeno, pa sad ti izgleda ko „P“. Sad piše „Psa S Roštilja“. Strašno, sinko, kažem ti, strašno, pa ko je to napravio,daobog mu majka u crnoj kronici sliku našla. I još onim debelim crnim flomasterom nadopiso JEDI! Jedi Psa S Roštilja! Pa di je tu odgoj!Di bi to neko naš napravio!Mi smo bili drukčiji, znao se red, znao se di ko stoji. A ovo danas, ova omladina, ne bi im ni Bog dragi pomogo, čim to čita novine odzada.

Probam uć, nejde. Probam opet, nejde. Vrata, ni mrdac. Obrišem prašinu sa stakla, zagledam se unutra, a unutra mrak. Naziru se stolovi, stolice, šank i još koječega, al niđe ljudi. Pa di su? Pa jučer sam tu jeo, evo tu za ovim stolom, Isusa mi moga, znam da sam i gutu kajmaka naručio, pa evo sjećam se ko da je bilo prije dva sata. A ono zatvoreno. Više nisam znao šta da mislim! Znaš, jučer je tu, danas nije, ko da ga nikad nije ni bilo, Isusa mu. Žao mi te gostione, roštilj bio za Bogove. Al naučiš se sinko, ja sam četvoro djece saranio, naučiš prihvaćat gubitke, jednostavno kažeš tako je i sam kreneš dalje, nema tu kukanja, plakanja, ovo ono. To ti je tako, krug života. A šta sad, ovo je samo jedna birtija koje više nema, pa ima ih još okolo. Mislim si mogo bi kod Mate, od njega mi uvijek dobro miri, roštilj mora valjat da ga jebeš.

I ništa, ja kod Mate, pućkam svoju lulu od oraja, uđem, a ono zvono iznad vrata kod njega učini cilin! A Mata zagalami dobar dan! sa šanka, onako sleđa dok prevrće pljeskavice na šištećoj masti. Ja sjednem, otvorim Večernji i imam šta da vidim. Veliki naslov umjesto duplerice kaže: „Konačno mir u pojasu Gaze. Nezakoniti sin Jasera Arafata, Naser Arafat ishodio potpisivanje mirovnog sporazuma između Palestine i Izraela.“ Srce mi zamalo stalo! Sinko moj, ja sam proživio tolike godine i tamo nikad, ama baš nikad nije bilo mira. Ma kakav mir! Neki prorok, neki Francuz, Španjolac, šta li je, taki pametan ko i oni, zapiso još prije 600 godina da kad tamo zavlada mir da će još malo doći Sudnji Dan. Eto, i to ću doživit, kolko sam star.

A onda mi upadne ovaj gelipter Mata, ogroman momak ko od stijene odvaljen, nema šta, stane pored mene i zagalami ko da je još uvijek za šankom: „Šta jedemo, dida?“ Joj, kad se tad nisam šlagiro, nikad i neću. Reko ražnjiće Mato, puno luka da kisi i jednu gutu kajmaka. Kaže može i odlebdi prema kujni.. I sad, čitam ja taj članak, da nije neka novinarska prevara, svašta oće ti novinari danas podvalit, tu više ne znaš ko pije a ko plaća. Pročitam jednom, i mislim da sam dobio vile u glavu pod stare dane, pročitam i drugi put, i opet ne vjerujem. Onda pitam Matu koji je upravo došo s ražnjićima, reko jel bogati sinko jel to stvarno mir u onom Izreelu, kaže on, ma je dida, eno na TV-u cijeli dan samo o tome brundaju, nemogu ni ja vjerovat. Ja kažem, nije to dobro sinko moj, nije, a on samo onako odmahne rukom i ode za šank. Šta on zna, dripac, ja sam već čuvao svog petog unuka kad se on rodio.

Jedem ražnjiće, sve onako uživam, ne kao kod Adriana naravno, al nije ni loše, grabim kajmak, srčem mast iz lepinje, kad ono na zadnjoj strani koju nikad, al nikad ne čitam, veliki i debeli naslov „Posljednji veliki hrvatski pjesnik Dragutin Tadijanović preminuo u 152. godini života“. Kunem ti se sinko, nisam plakao pa najmanje 50 godina, mislio sam da sam sve suze isplako, kad mi je umrla najmlađa kćer, ali kad sam to vidio, presjeklo me kako već dugo nije. Niko to nije vidio, jer nisam ja sad pao na pod il neznamšta, ja sam samo skinuo svoje naočale i samo sam oćutio suzicu kako klizi niz moj hrapavi obraz prema ustima. Izvana je to možda bila suzica, ali u duši krš i lom, bogami, kao poslije vašara kad ostane hrpa smeća. E moj Tadija, nesrećo jedna, pa di baš sad! Gledam slike sprovoda, on onako u lijesu, miran i tih, oko njega neki nepoznati ljudi u crnom, jednako tako postojani i mirni, dostojni jednog prijatelja i čovjeka. E jebemti život, kad je taki!

I pojedem ražnjiće, platim Mati i odoh prema kući polako, razmišljam kako već dugo nisam. Sve mi se u glavi pobrkalo, trafikantica, mir u Izrelu, Adrian zatvoren, Tadija umro, one moje priče iz mladosti. Zamalo me auto zateplo na pješačkom.

Srknem čaj. Slučajno pogledam na stol, kad ono papir i olovka, što sam ih ostavio prije par dana da zapišem šta trebam kupit jerbo sam malo zaboravan u zadnje vrijeme. I onda mi sine! Prva rečenica! Odma sam se mlađe osjećo, kao kad sam bio klinac. Srce mi se ispunilo. Prva rečenica će bit: „Rođen sam pojma nemam zašto!“

Onda uzmem olovku i počnem pisat ovo. Živa istina, kažem ti!