Bubamara šarena

Kada nešto ne ide, onda ne ide...

Ovo je moja priča o tome kako treba ostaviti ono što ne možeš napraviti, kada jednostavno ne ide. Pravi trenutak će sam doći...jednom, kada se najmanje nadaš.

Ovu kutijicu sam uzela prvi put u ruke u ljeto prije jedno 2 godine. Nešto sam isprobavala s teksturnom bojom i nije mi se svidjelo, pa sam stavila kutijicu nakon sušenja boje na stranu.
Prije godinu dana sam naletila opet na nju. I opet je bilo ljeto.
Pa da je dovršim, uzela sam malo žute boje na poklopac i obojala donji dio kutije i ostatak poklopca u morsko. I dalje mi nije legla. Usto sam otkrila po kutijama, da se nakupilo pijeska po malim bočicama, pa da njega uoptrijebim, zalijem poklopac s ljepilom i posipam pijeskom.
Falilo mi je ono nešto, a nisam znala što i opet sam je pospremila u kutiju.

Naravno da nisam fotkala sve međukorake, nego samo ovaj zadnji.



Da bi je opet izvadila pred koji dan, polakirala i nekak mi je sada bolje izgledala, ali je opet nešto falilo.
I napokon se upalila žaruljica što mi fali. Dodala sam malo brončane konturne boje i napokon je to bilo to.
Jupiiiiiiiiiiiiiiii, baš sam bila sretna.





Unutra sam stavila malo ovčje vune i suvenire sa puta po Skandinaviji - školjku pronađenu u Baltičkom moru i kamenčiće sa 60. paralele, koju sam prešla u Švedskoj.