Brat magarac
Providnost
Bitno je krenuti. Svatko od nas dođe u životu do situacije kad stoji na jednoj točki i gleda kojim putem poći. Mi biramo svoje putove. Mi odlučujemo. Na nama je da izaberemo, život ili smrt, ljubav ili mržnju, radost ili žalost. Dana nam je sloboda. Sloboda koja proizlazi iz ljubavi Božje prema ovom svijetu. Stvoreni smo iz ljubavi i za ljubav. Bog nije želio robove. Netko kaže da smo mi kršćani robovi. O kako je to daleko od istine. Mi smo se odlučili za Ljubav, za Isusa. To je bila naša odluka, odluka koja svakim znakom križa postaje sve čvršća i čvršća. Mi smo odabrali Život i trudimo se biti postojani na svom putu. Ponekad i padnemo, ali tada dolazi Isus i diže nas. Da, mi kršteni,ukoliko smo otvorili svoje srce, imali smo priliku susresti Isusa Krista. Meni je to bilo nevjerojatno iskustvo. Bilo je to za mene kao da mi Gospodin govori: ljubim te dijete moje, ljubim te bez obzira na sve. Ja sam te izabrao, i stvorio te, ne slučajno, nego zato jer te ljubim, zato jer želim da živiš, da se raduješ! Bog nas je stvorio za život, ne za smrt. Mi smo sretni rod, rod otkupljen. Braćo, naša imena stoje zapisana u knjizi života.
Ovih dana sam imao priliku u Assisu upoznati jedan red, red braće i sestara Isusa i Marije. Nisam mogao vjerovati da je moguće naći ljude koji i danas žive poput sv. Franje. Imao sam prilike i razgovarati s jednim od njih. Toga dana sam bio malo potišten, tražio sam sebe i tada kao da me sam Isus odveo do njih. Fra Antonio Speedy je bio čovjek u čijim sam očima tog dana susreo Isusa. Fra Antonio je imao iskren pogled, pristup pun ljubavi. Rekao mi je da imaju visok cilj. Oni teže da dostignu svetost. Njihov samostan je svijet. Jelo im je providnost. Oni ne znaju hoće li sutra jesti. Oni žive Evanđelje. Kad sam im poželio pokloniti par eura za hranu, fra Antonio je učinio nešto što me
je duboko dirnulo. Podigao je svoju kordu i pokazao mi čvor koji označava siromaštvo. Srce mi je zatitralo, oči mi se orosile. Zar danas ima takvih ljudi, zar danas postoje oni koji su sve ostavili. Kad sam otišao od njega, nisam mogao drugo nego zahvaljivati Ocu na njima. Kad smo se Antonio i ja opraštali, bilo je to kao da se znamo sto godina, stisak ruke i iskreni zagrljaj. Vratio sam se pred baziliku Marije Anđeoske i sve što sam osjećao bila je istinska sreća i ljubav prema Bogu.
