Obično volin petak i svaki put i ja ponavjam mantru – fala ti, bože, opet petak…
Jučera baš nisan to promislila jerbo bi bija ka svi ovi prethodni ludi dani…judi moji, cilu šetimanu san zaposlena ka rob…ali…najslaji mi je ti ALI…
Javilo nan da nećemo ostajat poza posla zbogradi…ma koga briga…
Dan je ionako bia lip…slavili smo i odlazak jedne kolegice…sritnica, nju još ima ko ispraćati, ko će nas poslidnje…
U tri ure zovu me puti…amo ća malo put Makarske, rečen onen mojen mačkovu, lip je dan, sunce me mami…
(Mene tako ponekad pukne da gren u to misto svih mojih uspomena, od ditinjstva do nedavno…ma misto puno uspomena, vrlo bitno u moju autobiografiju.)
Lagano gremo priko rive, zviran okolo (bojin se susreta s onin prvin bivšin…on ne voli udisati istu arju koju i ja dišen…infišan skroz)…more bit trefin…more bit trefin…
Na samoj rivi puno svita okupilo se oko tri ribarska broda…pet uri pozapodne, prodaju tek ulovjenu ribu…koja su to gospoda ribari, za gospu…kad se ostali ribari vraćadu sa mora, ovi tek gredu…
Srića nismo ništa pazarili jerbo…jerbo…jerbo…
Vonj friškine od ribe i leptirići nikako ne pašedu…ipak san ga mislima dozvala…
|
