Mihajlo Mihajlov-OD ZABELE DO VASINGTONA
Danas sam se sreo i zagrlio sa Ademom Demacijem.U americkoj prestonici je naveliko davao intervjue najuglednijim listovima,razgovarao sa kongresmenima i senatorima,sretao se sa predstavnicima raznih fondacija i udruzenja za ljudska prava.Svi su,razume se,znali i podvlacili da je Demaci pisac prvog romana na albanskom jeziku u Jugoslaviji,nedavni dobitnik ugledne nagrade Saharova koju dodeljuje Evropski parlament,i covek koji je u zatvoru proveo 28 godina.Jednom reci-"Kosovski Mandela".
Naravno,nije izazvao ni blizu tako veliko interesovanje kao onaj Mandela iz Juzne Afrike pre godinu dana.Pitanje aparthejda u Sjedinjenim Drzavama tretira se skoro kao da je rec o domacem problemu.
Ljudska i politicka prava Albanaca na Kosovu-to je ipak samo daleki,apstraktni problem.
Sa Demacijem sam robijao u KP domu Zabela,kraj Pozarevca 1967.i 1968.godine.U to vreme,u Zabeli je robijala grupa"politickih"Kosovara od petnaestak ljudi.Adem Demaci je medju njima bio opste priznati vodja.Svi su pripadali nekim"marksisticko-lenjinistickim"grupama-to je bila stalna forma u koju se izlivala svaka opozicija diktaturi SK na Kosovu-i,u stvari,bili su jedini pravi politicki zatvorenici.Mi ostali,bili smo osudjeni uglavnom za"neprijateljsku propagandu",to jest,za pisanje,kritiku rezima,
pricanje viceva,citanje emigrantske stampe i tome slicno.Medju nama niko nije pripadao nikakvoj organizaciji.Albanci su pak bili clanovi nekih ilegalnih grupa i krajnje solidarni:kad su jednog od njih kaznjavali zatvaranjem u disciplinsku celiju-samicu,svi Kosovari bi prestajali sa radom i trazili da ih primi upravnik KP-doma i da ih sve kazni,ako vec kaznjava jednog od njih.Naime,zatvaranje u celiju sa resetkama,ali bez stakla na prozorima,u letnjoj robijaskoj uniformi i bez ikakvog grejanja,zimi nije bilo bez elemenata teske torture.Sneg je padao kroz prozor,pod je bio prekriven ledom,i samo nocu se dobijalo jedno tanano cebe kojim se moglo zaogrnuti lezeci,ili sedeci na golim daskama zvanim"polace".
Zatvorenici su te celije nazivali"ledare",i najokoreliji kriminalci-razbijaci s razlogom su ih se plasili cak vise od batinjanja.
Prvi put sam bio kaznjen sa 10 dana"ledare"zbog toga sto sam trazio da se uprava KP doma u odnosu na politicke zatvorenike pridrzava Medjunarodnog pakta o gradjanskim i politickim pravima,a tom paktu je Jugoslavija pristupila 1967.Nakon nekoliko dana provedenih u"ledari",poverovao sam da je nemoguce preziveti u tim uslovima deset dana,i to bez trenutka sna zbog jezive hladnoce.Pa ipak sam preziveo i prvih i drugih deset dana-izmedju njih sam bio pusten na samo jedan dan iz celije,jer je po pravilima maksimalna kazna bila deset dana-a kada su me po treci put,nakon jednog dana pauze,opet odveli u"ledaru",zapoceo sam prvi strajk gladju u svom zivotu.I pobedio.U zapadnoj stampi se digla buka,u Zabelu je dosla neka komisija iz Beograda,"ledare"su likvidirane,tacnije,
ugradjena su stakla na prozore i uvedeno grejanje,a sve nas politicke osudjenike prebacili su u jednu veliku prostoriju u jednoj zgradi,gde su uslovi robijanja bili neuporedivo bolji nego tamo gde smo bili pre toga.Da li i danas kaznene samice imaju prozore i grejanje-ne znam.
Tada sam se blize upoznao sa Kosovarima i drugima,osudjenim zbog kriminalnih dela"protiv naroda i drzave".Kosovari su bili"klasicni"polit-zatvorenici.Smatrali su da i svojim dugogodisnjim robijanjem sluze stvari za koju su se borili.Sa upravom zatvora nisu hteli da imaju nikakve,cak ni sluzbene odnose.Nikada nista nisu hteli da potpisu,jos manje,da upute molbu za pomilovanje.Secam se,negde 1968.godine,uprava KP doma je izvesno vreme zelela da razvija neku vrstu kulturno-zabavnog rada sa osudjenicima,pa je cak objavljeno da ce se vrsiti upis za kurseve stranih jezika.Albanci su se neobicno zainteresovali za ucenje jezika,ali ispostavilo se da je za upis bilo potrebno napisati kratku molbu upravi,a to oni nisu principjelno hteli da urade.Ostali politicki osudjenici ih nisu uspeli uveriti da je molba samo formalna.
Takav cvrst stav je izazivao i postovanje i,veoma cesto,mrznju sa strane kako drugih osudjenika,tako i uprave zatvora.Samim svojim postojanjem Kosovari su dokazivali da je moguce biti solidaran i neustrasiv,te,u stvari,-i u zatvoru ostati slobodan covek,a ne slomljen i zaplasen rob.Uprava im se na svoj nacin svetila,a ja se jos uvek cudim perverznosti sa kojom je to radjeno.Na primer,svakih sest meseci u KP dom je dolazila komisija za pomilovanje,i nakon odlaska komisije,satima je na zatvorskom razglasu citana lista imena onih zatvorenika cije su molbe uslisene ili odbijene.I svakog puta su citana imena nekolicine"politickih Albanaca"kojima su navodne molbe odbijene.Oni su,naravno,crveneli od gnjeva i dokazivali da nikakve molbe za pomilovanje nisu pisali,a drugi osudjenici,ne politicki,su im pili krv,
dobacujuci kao sa zaljenjem:"Pa sta pises molbe,covece,kad znas da ce te odbiti?"
I neprikosnoveni lider te grupe bio je Adem Demaci koji je skoro sve slobodno vreme provodio citajuci knjige.Ubrzo smo se zblizili i postali prijatelji uprkos potpuno suprotnim idejama koje smo zastupali,i uprkos stalnim i zestokim politickim polemikama.Verovatno je"marksistima-lenjinistima"imponiralo to sto sam i ja,iako ideoloski protivnik,vodio svoju borbu za dostojanstvo politickih zatvorenika,iako drugim metodama,ali ne manje rizicnu i opasnu.Ja sam,naime,za razliku od Kosovara,cesto pisao proteste upravi zatvora zbog svakog narusavanja zakonitosti,i uvek bio spreman da idem do kraja u upotrebi jedinog realnog oruzja zatvorenika-strajka gladju.A istovremeno,nisam smatrao da su strazari i uprava moji krvni neprijatelji sa kojima se ne sme komunicirati,pa sam cak pokusavao da ublazim osecaj nelagodnosti zbog onoga sto moraju raditi kod nekih od onih koji su me cuvali,zakljucavali,pretresali-kada bíh ga kod njih primetio.
Postoji zatvorska poslovica"nije teska robija,teski su robijasi".Moram priznati da moje iskustvo nije potvrdilo istinitost te poslovice.Takodje nista strasno nisam otkrio u izolaciji,iako sam ponekad mesecima bio u samici,bez mogucnosti da bilo s kim porazgovaram.Mislim da je slicno bilo i sa Ademom Demacijem.Da nije,ne bi izdrzao skoro tri decenije zatvora,i ne samo da nije pomerio pamecu,vec je postao neobicno snazan i smiren,zreo i dubok duh,potpuno oslobodjen fanaticne vere svoje mladosti u utopiju raja zemaljskog,koji se doseze prometejskom borbom sa klasnim,ili bilo kojim drugim neprijateljem.I,mislim da nije neustrasivo sledio zahteve svoje tadasnje vere,danas ne bi bio ovo sto je postao.Kao da njegov slucaj ilustruje biblijske reci:"Budite vruci ili hladni,ali ne mlaki."
Marksista-lenjinista,koji je krisom citao Staljinova"Pitanja lenjinizma"-krisom,jer je bio u zatvoru
"antistaljinisticke"Jugoslavije-razvio se u ubedjenog demokratu,i to davno pre pada diktature u Jugoslaviji,Albaniji i Moskvi.Ucinio je,i cini sve sto moze uciniti da borba Kosovara za politicku i gradjansku ravnopravnost ne bude zarazena mrznjom prema srpskom narodu.I upravo on,koji je 28 godina robijao,i moze da se bori protiv medjunacionalne mrznje.Drugome ne bi tako verovali.
U vreme kada smo zajedno robijali u Pozarevcu,jedini realni i artikulisani zahtev albanskih politickih zatvorenika je bio-gradjenje kazneno-popravnog doma na Kosovu.Ma koliko bio paradoksalan zahtev,on je bio i te kako razlozan.Naime,osudjenici sa Kosova su bili razbacani po kaznionicama cele zemlje,jer SAP Kosovo je nije imala.Cesto se desavalo da zene,majke ili sestre dolaze u posetu(pola sata jednom mesecno)putujuci celi dan i noc u Sremsku Mitrovicu,Lepoglavu ili Gradisku,a uprava KP doma
ne dozvoli sastanak sa zatvorenikom,jer toga dana strazar koji govori albanski nije na duznosti.
Izgradnja KP doma na Kosovu je u ono doba bio stalni san albanskih osudjenika i njihovih porodica.
Danasnji snovi kosovskih Albanaca su,razume se,daleko ambiciozniji.Ali u sustini se ne razlikuju mnogo od nekadasnjeg sna o kosovskom KP domu.Zajednicko i ondasnjem i danasnjem snu je-zahtev za punom jednakoscu sa drugim narodima Jugoslavije,u politickim,gradjanskim i svim drugim pravima.I nema sumnje Adem Demaci je danas najubedljiviji zastupnik Kosova u demokratskom svetu.Ko bi na to mogao da pomisli pre cetvrt veka u KP domu Zabela?
Vasington,26.marta 1992.
(Mihajlo Mihajlov-"DOMOVINA JE SLOBODA")
|
